„Верујем да ћу видети добра Господња на земљи живих“ стоји кад се уђе у једну необичну кућу као слоган изрезан у дрвету. Цитирани стих из Псалама читају сваки дан они који ту одабирају да живе наредне три године. У питању је Терапијска заједница за одвикавање од болести зависности под покровитељством Српске Православне Цркве. Онај који се зове духовником целе Заједнице је протојереј ставрофор о. Бранко Ћурчин из Новог Сада. Отац Бранко је рођен у Бачкој, у Чуругу 1958.године. Завршио је Богословску школу у Сремским Карловцима а Богословски Факултет је студирао у Београду. Као пензионер сад своје целокупно време и труд посвећује социјалним службама у Цркви у чијем је оснивању имао велику улогу. Овај разговор је вођен у Срему у Женској терапијској заједници и питања је постављала Игуманија Агрипина из манастира Ковиље код Ивањице.
- Реците нам нешто о оснивању; како је дошло до те идеје и откуд о. Бранко у томе, а не неко други ко је прошао живот улице у младости?
- Како сте се у почетку сналазили са тим младим људима?
- Да ли је од почетка било заинтересованих и младића и девојака?
Рад са зависницима, са том специфичном врстом потребитих људи, почео је спонтано, скоро, тако да кажем – неприметно; заправо, по инерцији мог свештеничког служења. Када сам рукоположен, у Новом Саду поред шест свештеника ја сам био седми, као ђакон, потом и свештеник. Дакле, хоћу да кажем да нас је било релативно мало у не тако малом граду, какав је у то време, осамдесетих година, био Нови Сад. Ја сам некако спонтано дошао у сусрет са младим људима, па и децом, која су била у тој врсти проблема. Они су сами долазили у Саборну цркву и тамо смо се испрва сретали, долазило их је све више и више, и тако су настајали ти први сусрети. Убрзо су ме ти млади људи, који су имали проблем зависности, водили и на њихова места, где су се окупљали, где су биле те њихове журке. Ту сам био виђен и примећен, и тако је то почело: људи су ми се обраћали и ја сам покушавао да им помогнем. Морам да кажем, ја сам био отворен за младе људе уопште, као и за исте те младиће и девојке који су имали проблем са зависношћу, схватао сам да је то мој позив, посао и задатак – да покушам да им помогнем. Како сам ја могао да им помогнем, шта сам ја могао да им понудим, као помоћ? Па, наравно, шта друго него – веру, као начин живљења. Тако сам их испрва врло често упућивао у манастир Ковиљ. Тадашњи игуман, наш садашњи Патријарх Порфирије имао је осећај, емпатију за проблеме младих људе те врсте, радо их је и са љубављу примао, и имао воље и снаге да им се посвети, да их саслуша и да им пружи реч утехе. Још од првих дана рада са зависицима, када су боравили у манастиру Ковиљ, док још нисмо имали устројене и организоване засебне куће, приметили смо да зaвисницима који се боре против овог порока веома прија и благотворно на њих делује манастирски амбијент. Врло брзо број потребитих са овом врстом проблема довољно је нарастао да смо морали да се изместимо из манастира, јер ситуација је била таква да је у једном тренутку број звисника претио да буде скoро већи од броја самих монаха и искушеника у манастиру Ковиљу. Добили смо стару и напуштену салашарску школу на ченејским салашима и у њој формирали прву терапијску заједницу. Формално и правно „Земља живих“ основана је и регистрована 2005. године по благослову нашег Митроплита бачког Господина др Иринеја, а под окриљем Светоархангелског манастира Ковиљ. Оснивач и лидер пројекта је Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије.
- Којим редом настају куће и где се налазе?
Пре свега, оно што је веома важно и на томе инсистирамо, и када говоримо о почецима устројавања „Земље живих“, коју званично зовемо Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности, увек кажемо – „Земља живих“ је пројекат Цркве, Српске Православне Цркве. Осим конкретног покровитељства манастира Ковиљ, у овом пројекту учествује свештенство Епархије бачке, сремске, шумадиjске, нишке, шабачке, црногорско-приморске и архиепископије београдско-карловачке.
Поред куће на Ченеју, у Епархији бачкој постоји још кућа у Вилову. Женска заједница се налази у Сланкаменачким виноградима – Епархија сремска. У шумадиjској Епархији постоји кућа у Брајковцу код Лазаревца, о њој брину Лазаревачки свештеници на челу са протом Александром Новаковићем. На територији Епархије нишке деловала је мушка заједица при парохији „Свети Нестор“ у Витковцу код Алексинца, међутим, нажалост, објекат је изгорeо у пожару.
Почетком ове, 2025. године Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије освештао је кућу „Земље живих“ у Ритопеку, на територији Архиепископије београдско-карловачке; а, такође, отворена је и прва терапијска заједница „Земље живих“ у Црној Гори, која ради под покровитељством манастира Острог.
- Упознајте нас са програмом лечeња у „Земљи живих“
Програм „Земље живих“ траје три године, и чине га три фазе:
- ревитализација, односно, оживљење, која има за циљ: физички опоравак, адаптацију на живот у заједници, поновно успостављање нормалних неуро-фозиолошко-ендокриних механизама, стабилизацију менталних процеса, суочавање са стварношћу и са самим собом, сагледавање својих лоших поступака и прихватање одговорности за исте;
- рехабилитација или преумљење, има за циљ: реструктуирање целокупне личности, овладавање сопственим сазнајно-емотивним потенцијалима, изграђивање сопствене личности кроз усмереност на другог, активно учешће у трансформацији личности осталих чланова терапијске заједнице; заједно са евалуацијом и анализом степена њиховог напредовања ова фаза има за циљ и могућност спознаје вере као легитимне алтернативе претходном начину живота;
- у последњој фази, коју називамо ресоцијализација или примена, долази до; коришћења стечених знања и вештина у изграђивању и унапређењу здравих међуљудских односа, преузимању одговорности за планирање, управљању и организацији живота у терапијској заједници; коначно, у овој фази или периоду програма постиже се функционална оспособљеност за живот ван контролисаних услова, у смислу примене стечених радних навика и усвојених здравих стилова живота.
Да би се припремио за живот изван Заједнице, зависник мора да прође кроз све три фазе програма. Свака фаза подједнако је битна и ни једна се не може прескочити.
Живот у кућама „Земље живих“ организован у одређеној мери по манастирском реду и поретку, али прилагођен специфичним потребама штићеника, које подразумевају још и психотерапију и радну терапију.
Као што је живот у заједницама организован по делотворном принципу: рад и молитва; тако је, с друге стране, програм рехабилитације, такође, још и спој модерног и традиционалног. Сваки дан у Заједници почиње и завршава се молитвом, током дана чита се и Псалтир, а служимо и Литургије недељом и празницима. Штићеници сами обављају све кућне послове: прављење хлеба, чишћење по кући, рад у радионици, башти, рад са животињама, уметничко стваралаштво, иконописање, резбарија – све ове активности имају искључиво васпитни карактер. Они, практично, живе на начин некадашњих породичних задруга, као велика породица где се зна ред, рад и дисциплина. Међутим, и у раду и у пословима имамо меру. Ми према раду немамо идолопоклонички однос, рад практикујемо у оноликој мери колико је потребно да кућа функционише као домаћинство, по могућству самоодрживо. Ми не негујемо култ рада, јер и рад може постати предмет зависности. У заједницама се негују традиционалне вредности: осећај одговорности и домаћински принцип живљења. Зато је боравак у нашим кућама бесплатан; да би штићеници развијали осећај одговорности према животу као Божјем дару, да би се учили захвалности и благодарењу. Све што се ради у Заједници мора да буде искључиво терапијског карактера. Па је тако циљ радног ангажмана штићеника терапија, а не профит. Психотерапија која се спроводи у „Земљи живих“ јесте цивилизацијско наслеђе да је духовно примарно у односу на материјално.
Начин лечења у терапијској заједници је наративни, што није новина, јер Црква у својој Богочовечанској мисији вековима примењује овај вид едукације. Управо је Света Литургија дијалог између свештеника и верног народа.
Наизглед програм се чини једноставним: молитва, рад, поредак, искрено пријатељство, живот у истини; и све може да се сведе на један једини принцип, а то је – преображење.
Лечење болести зависности у терапијским заједницама „Земље живих“ заснива се на психотерапији која у својој основи носи хришћански начин живљења, а доминантна техника ове психотерапије је логотерапија и агиотерапија.
Грчка реч логос1 има много значења, а основно је – смисао; Логос је сабиратељ палог и распаднутог света; Логос је сам Господ Исус Христос. Терапија је неговање, служење. Логос је све оно за чим човек жуди.
У логотерапији пацијент се суочава са смислом свог живота и према њему се усмерава. Логотерапија се усредсређује на смисао човекове егзистенције и његово тражење тог смисла. Настојање да се у животу пронађе смисао је примарна мотивациона снага у човеку. У логотерапији говори се о „вољи за смислом“ (насупрот принципу уживања, односно „вољи за уживањем“ на коју се усредсређује Фројдова психоанализа, такође и насупрот „вољи за моћи“ коју наглашава Адлерова индивидуална психологија).
Посетивши једном приликом нашу терапијску заједницу на Ченеју професор др Владета Јеротић рекао је да је тајна успеха наше заједнице и програма у томе што се одговорност преноси на пацијента.
Агиотерапија користи различите духовне активности како би помогла људима да изразе емоције, развију социјалне вештине, побољшају когнитивне способности или се носе са стресом, анксиозношћу, депресијом и другим менталним проблемима. Често се користи у комбинацији са другим терапијским методама као што су психотерапија и саветовање.
- Програм је детаљно описан у књизи „Земља живих“ која се сада промовише у Црној Гори?
ОДГОВОР:
У оквиру обележавања Дана Светог Марка 7. маја ове године у Подгорици представљена је књига свештеника Блажа Божовића „Терапијска заједница – Земља живих“. Велику захвалност дугујемо научно-истраживачком приступу и раду оца Блажа који је са овом темом магистрирао на престижном Атинском Богословском факултету. Његов магистарски рад преведен је на српски језик 2023. године. Издавачка кућа „Беседа“ Епархије бачке објавила га је као књигу. Отац Блажо провео је једнаест дана у нашој кући на Ченеју током јануара 2011. године, и из његовог студијског боравка и интелектуалног подвига настала је књига која детаљно и свеобухватно, на академском нивоу описује пастирску мисију наше Српске Цркве у борби против болести зависности. Књига оца Блажа, поред тога што афирмише наш пројекат и нашу Цркву у академским круговима, не само у нашој земљи, већ и у Грчкој, па и шире, има вредност и у стилу којим је написана и у начину на који обрађује предметну тему; књига је, у чему ја видим њену нарочиту вредност – популарна, писана разумљивим језиком и доступна свим читалачким круговима. Нарочиту сврху видим у томе да ова књига може да послужи као поуздан и тачан водич младим људима који су у проблему са болестима зависности и који спас наслућују у окриљу наше свете Цркве. Ова књига је мисионарски чин.
Да, у књизи оца Блажа „Терапијска заједница – Земља живих“ детаљно је описан програм и технике рехабилитације, да не кажем, лечења у Заједници; кога интересује, нека узме књигу и прочита – ето, да је мало изрекламирамо!
Укратко, живот штићеника у Заједници, односно, програм лечења болести зависности у „Земљи живих“ пролази кроз три фазе, које смо већ претходно споменули (ревитализација или оживљење; рехабилитација или преумљење; и ресоцијализација или примена) и по одређеним правилима која дефинишу проткол и понашање штићеника у свим приликама и околностима. То су правила која регулишу начин, услове и околности самог уласка у Заједницу, затим правила којима се дефинише поредак као распоред основних дневних активности, поредак као правила понашања, такође, правила којима се дефинише молитвени део терапије, правила везана за рад у радионици и кухињи, правила понашања током спортских активности, одмор, повечерје, правила која се односе на „младог момка“, „анђела чувара“ и „радну групу“, коначно, правила која су позната као личне обавезе, радне обавезе и правила која се односе на поделу, епитимије и одрицања. Читав програм, све што се ради у Заједници, сваки детаљ живота у „Земљи живих“ искључиво је терапијског карактера. Овај терапијски карактер видљив је у сваком сегменту и сваком детаљу живота у Заједници, али је најексплицитнији у следећим активностима: испуњавање личне обавезе, писање дневника, парола из светог Јеванђеља, и подела – у овим активностима највидљивији је наративни начин лечења који као вид образовања и едукације у својој Богочовечанској мисији Црква примењује вековима. Коначно, врхунац наратива, као метода и технике, је у молитви и Светој Литургији која представља дијалог између свештеника и верног народа на једној, и Бога на другој страни.
О овим правилима, техникама и методама који чине програм рехабилитације у „Земљи живих“ детаљније можете читати у књизи.
- Како Вама изгледа програм Заједнице и да ли се и он мења временом са изазовима?
ОДГОВОР:
„Земља живих“ је веома сложен, комплексан и захтеван пројекат, јер изискује целог човека, пре свега оног који се, да се тако изразим, лечи, али не мање и оне људе који се о штићеницима брину и баве као духовници, васпитачи или сарадници. Овај пројекат је пример социјалне активности Цркве, која је данас веома важна. То је вера на делу; а вера без дела је мртва. Црква нуди Христа, Живог Бога, и живи живот, који су вечни, непролазни и универзални. Црква нуди оригинални животни стил, неисцрпни извор животног надахнућа и животне енергије. Црква има начине и механизме да људима презентује, понуди Истину, која ослобађа. Истина је Господ Исусу Христос: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Двехиљадугодишње искуство и постојање Цркве су гарант и живи доказ те истине. Шта је још трајало више од две хиљаде година под капом небеском?! Ништа! Сем Цркве Божје. Штавише, многи философски правци и учења, идеологије и разни други моћници покушавали су да оспоре Христа као једину истину, али су прошли и ишчезли. Христос је сада, и увек, и у векове векова. Тако, у његовој суштини, видимо и програм „Земље живих“. У томе је његова снага са којом се он суочава и сусреће и са данашњим временом и његовим изазовима.
Обратите пажњу пре свега на име нашег пројекта – „Земља живих“! Живи су овде, као што је и очигледно, у множини, што ће рећи да је земља живих, већ сама по себи, друго име за заједницу. Заједница је темељ и кључ човековог живота, био он са или без, у мањем или већем проблему, а нарочито када говоримо о зависницима. Човек сам по себи није ништа, тек у заједници он афирмише своје потенцијале и дарове. Човек је биће заједнице, друштвено биће – са тиме се слажу све религије и све философије. Човеку није својствено да буде сам; особина која га највише и чини човеком јесте његова потреба за заједницом, за комуницирањем, за општењем, за успостављањем заједнице. То је образ, лик Божји у човеку, а жеља за успостављањем заједнице са Богом јесте његово подобије. У Псалтиру, који свакодневно читамо у Заједници, Псалмопојац Давид пева: „Верујем да ћу видети добра Господња у земљи живих“.
Програм рехабилитације и ресоцијализације зависника у „Земљи живих“ је Јеванђеље и Љубав; а ово двоје одговара на изазове свих времена, па и овог нашег, модерног у којем је саврмени млади човек све више размажен и раслабљен.
- Зашто је већи прилив мушких кандидата од женских?
- У чему је разлика у организацији мушких и женских кућа?
- Да ли се исто реагује у кућама на лечење – мушкарци и жене?
ОДГОВОР:
Суштински, разлике у организацији између мушких и женских кућа нема, програм је у својој суштини јединствен, нарочито када је реч о самој психотерапији; разликује се само у оним деловима и детаљима који су специфични за људски пол: жене не играју фудбал у оквиру спортских активности, већ, рецимо, аеробик; такође, девојкама су у видљивој мери ближе неке активности попут арт-терапије које спорадично спроводимо по кућама; такође, у занатима и рукодељама које се практикују у „Земљи живих“ мушкарци се претежно баве дуборезом, каширањем икона, столарским пословима, док девојке практикују ручне радове попут ткања, прављења домаћих сапуна и слично; разлика је, дакле, у неким техничким детаљима који произилазе из поштовања разлике у природама – мушкој и женској.
Та разлика између мушке и женске природе видљивија је у самој зависности, односу према супстанцама, па и у самој одлуци да се лече. Приметили сте да је у нашим заједницама, тј. кућама, значајно већи број мушкараца, што није у сразмери са бројем зависника у нашем друштву, ако гледамо из перспективе критеријума пола. Жене се теже одлучују на лечење, код њих је израженији социјални притисак и сложеност друштвеног контекста. Наиме, женска природа је, што је посебно видљиво у проблемима зависности, другачија од мушке. Надам се, неће ми замерити ни мушкарци ни жене, када кажем да су жене, ако не јаче, оно барем комплексније од мушкараца. Такве су и у зависности. Оне се теже одлучују на зависност, као грех или врсту греха, али му се зато предају целокупним својим бићем, и срцем, што њиховој зависности даје посебан печат. Таква је женска природа, као што каже песник Његош:
„Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.“
Шта све није у стању жена да учини, док свом срцу не угоди?! – То је хтео да каже Његош овим стиховима из „Горког вијенца“. Жене су снажне и упорне, доследне, пожртвоване, не штеде себе; жене су одане, верне, посвећене. Зато мудро каже наш народ: „Не стоји кућа на земљи, већ на жени!“. Жене су, ево, рећи ћу, па нек ми опросте мушкарци – јачи пол! Оне, када хоће, могу све. Тако је и у зависности. Зато је и њихово лечење теже; њима је теже. Мушкарци су опет, да једноставно кажем, увек помало површнији и већи су калкуланти – они у зависност улазе опрезније, са неком дозом резерве, они најчешће чувају неке резервне положаје.
Још се разлика у половима, односно, у природама – мушкој и женској, огледа у неким облицима зависништва. Чули сте, претпостављам, за анорексију!? Анорексија је поремећај у исхрани који карактерише опсесиван страх од гојења. Особе које пате од анорексије телесну масу често контролишу вољним гладовањем, повраћањем, или помоћу таблета за мршављење или диуретицима. Анорексичне особе не сматрају храну незанимљивим аспектом живота; штавише, причају о храни, размишљају о храни, и припремају је за друге, али саме не осећају потребу да храну и конзумирају. На другој страни имате орторексију – стечени поремећај у исхрани који карактерише претерана преокупираност здравом храном. Постоји и танорексија – овисност о излагању УВ зрацима (сунцу или соларијуму). Особе које пате од ове болести зависности сматрају да никад нису довољно тамне, као што анорексичне особе сматрају да никада нису довољно мршаве. Од ових облика зависности, посебно од анорексије, чешће пате жене, ређе мушкарци. Код мушкараца је, поготово у последњим годинама, све присутнија коцка.
Заједничко и код мушкараца и код жена јесте да је у основи зависништва са којим се ми данас сусрећемо, и о којем управо причамо – материјализам. Поуздано знам из дружења са зависницима и према њиховим личним сведочанствима: они сви имају озбиљно и наглашемо искушење материјализма. Када корисник психоактивне сусптанце постане озбиљан зависник, када се, што се каже – озбиљно навуче на, рецимо – хероин, за њега не постоји ништа друго сем супстанце, материје; чак само њено физичко присуство, свест зависника да у џепу има хероин, довољна је да одагна ужасну кризу и врати порушено самопоуздање. Зависништво је чист, par excellenceматеријализам. То нарочито потврђује коцка, која је као вид зависништва у последње време доминантан у нашим заједницама.
- Зашто људи улазе у проблем зависности јер нису сви који имају проблема зависници?
ОДГОВОР:
Проблем зависности је цивилизацијски проблем, проблем свих кутура и цивилизација. То је лепо описао о историјату болести зависности отац Блажо у својој књици, опет је препоручујем, заиста је корисна и едукативна; о томе је писао и покојни професор др Јеротић. То је тема за себе. И у нашој култури било је увек зависника, додуше, не баш у толикој мери као у 20. веку и нарочито од друге половиине, па на овамо. Најчешће је код нас, традиционално, реч о алкохолизму.
Има један сјајан текст – интервју са помињаним покојним доктором Владетом Јеротићем који је објављен у „Православљу“ 2011. године у којем професор каже: „Људи су зависна бића. Сваки човек има потребу да буде зависан од нечега, од некога. Човек је зависно биће. Ако није у себи изградио релативну зрелост у коју спада трансцеденција, може постати зависан од таблета, дроге, алкохола, коцке…“; па закључује: „Треба да смо зависни само од Бога!“. Дакле: „Човек је биће зависности!“. Шта то заправо значи?!
Одувек сам имао утисак да се наш савремени свет не би морао много разликовати од ранијих светова, култура или цивилизација. Човек је увек човек. Нама је данас доступна литература, односно књижевност, која је старија и од две и по хиљаде година пре Христа: од сумерско-вавилонског Епа о Гилгамешу, преко хеленске до хебрејске књижевности и Старог завета који нам сведочи о времену од постања света и човека. Искушења и проблеми човека свих времена и цивилизација могли би се свести под један заједнички именитељ – потрага за вечним животом. Бог је створио човека да живи вечно; није га створио за смрт.
Једина разлика модерног доба у односу на друга времена јесте значајан и очигледан напредак технике и технологије. Ова околност има неке специфичности које је теже поредити са другим, давним временима. Изум двадесетог века, да је Бог мртав, савремени човек није доживео као тужни вапај и ужасни крик опомене, већ као хладну констатацију и догму. Двадесетовековни човек почео је да гради нови свет, без Бога, у којем је сам себи мера и критеријум. Тај и такав свет има своје „вредности“. Потрошачки однос према свету и потрошачки менталитет довели су до тога да је савремени човек у свету материјалног изобиља све гладнији и незаситији. Огромна понуда материјалних добара човека убрзава до стања панике. Везивање за материјалне вредности рађа ирационални осећај константне угрожености и егзистенцијалне несигурности – стрес, за који се препоручује лек: јачање самопоуздања, аутогени тренинзи и јачање ега. Зачарани круг. Информације као одраз ствари владају и стварима и људима. Развој комуникацијских технологија довео је до превласти посредоване, медијске над непосредном, међуљудском комуникацијом. Људи много времена проводе испред телевизора, рачунара и над телефонским екраном. Материјално и информатичко мноштво довели су до подизања прага толеранције савременог човека на узбуђење. Шта може да узбуди савременог човека? Савремени човек више нема жеља, а понајмање жељу за лепотом и позитиним животним вредностима. Добро је постало досадно и demode, а зло забавно и узбудљиво. „Сит-гладан“, збуњен и уплашен, незадољан и незадовољен, савремени човек је бесан и гневан, нестрпљив и нетрпељив, безосећајан и неостељив за другог – логично, јер се одрекао Бога и Божјег закона. Савремени човек у доброј мери изгубио је осећај за заједницу, за живот у заједници.
Дружећи се са младим људима, нарочито са овима који су у проблему зависности примећујем да су нове генерације све више размажене и егоистичне, јер се много сада тај его потенцира код људи; такође, људи су све више лични, не виде ништа друго око себе сем сами себе, данашњи човек као да не зна да живи са собом, да носи себе. Зато беже у алтернативе и сурогате, тако и долазе до психоактивних супстанци, алкохола, коцке, тврдећи да су им потребни као „поштапалице“, вентили, који су им потребни да би се „иживели“. Све је то с једне стране тако логично и јасно, а са друге стране, да ми опрости савремени човек, не желим да умањујем ничији проблем, али све је то тако јефтино и претварачки. Да се разумемо, ми у Цркви не осуђујемо човека – човек је највиша вредност друштва, ми осуђујемо грех. Грех је понижавајући и недостојан човека, којем зато дајемо шансу: да се покајемо, а то значи промену стила живота, промену курса. Уместо да будемо зависни од алкохола, дроге, коцке, проституције, порнографије, интернета, ми нудимо зависност од љубави. Зависници су, заправо, трагаоци за љубављу – боготражитељи. Зато ми људе у заједници лечимо љубављу, Божјом љубављу, Христовом љубављу – како да се том љубављу очарају, а да се никада не разочарају! То значи да сав свој животни потенцијал ставимо у службу добра, у службу Јеванђеља, у службу Бога, и да будемо најбоља верзија себе – то је, у ствари, једноставно и лако. Да се нашалим, речником хероинског зависника: „Мењамо кашике – уместо оне у којој се кувао хероин, сада користимо кашичицу за причешће!“.
Технички речено, савремени човек требао би да се труди да буде нормалан. То је подвиг последњих времена – бити нормалан. Свети оци Цркве кажу да у последње време неће бити ни великих подвижника, ни молитвеника, ни испосника, него ће подвиг бити – остати нормалан.
- Колико и како се у Цркви рагује на овај програм и да ли је Црква заинтересована за овакве социјалне програме? У целости или само појединци? Да ли свештеници прихватају?
ОДГОВОР:
Сумирајући своје свештеничко искуство, које траје, ево, већ пун један радни век, са сигурношћу тврдим да социјални програми могу бити сигурна шанса да у савремено доба Црква потврђује свој ауторитет. Поред „Земље живих“, која је својеврсни центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности, у Епархији бачкој делује и Добротворна установа „Владика Платон Атанацковић” којом руководи свештеник Лазар Мајсторовић. Ова установа има организовану патронажну службу која помаже старима и болеснима и „Народну кухињу“ која дневно подели око 200 оброка. Социјални програми су израз делатне вере. Постоји код људи, наслутио сам, страх да ће Црква кроз овакве пројекте изгубити свој идентитет. Неће! Напротив. Сви ови пројекти произлазе из Литургије. Литургија је пружена рука човеку. Света Литургија је разговор, дијалог свештеника и народа и Бога. Црква кроз овакве програме потврђује своју Богочовечанску мисију у народу.
Од 1992. године служим и као духовник новосадског Окружног затвора; сазидали смо цркву коју смо посветили Часном крсту. Интересантна је служба затворског свештеника; морао сам додатно да се образујем како бих одговорно обављао свој посао и према правилима пенологије2.
Као и сваки позив, свештеничка служба требала би да се носи пуним срцем; а кад се ради срцем, то подразумева велику жртву: „Сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо“.
Хвала Богу, наша Држава и њене институције препознају овај пројекат као пример добре праксе. Данас се све више говори о терапијским заједницама, које се препознају као посебан приступ у лечењу болести зависности, за разлику од класичног. Из стручних институција долази све више гласова похвале овом програму, који заговарају његову промоцију, захваљујући резултатима које остварује. Тако су потписани протоколи о сарадњи са Министарством здравља и Министарством унутрашњих послова, са Канцеларијом за борбу против дрога Владе Републике Србије, као и са Српском лекарским друштвом. Остварена је плодна сарадња са домаћим институцијама, као што су: Министарство омладине и спорта, Специјална болница за болести зависности „Теодор Драјзер“ у Београду, Одељење за лечење болести зависности Покрајинске болнице у Новом Саду, Хигијенски завод у Новом Саду, Специјална болница за психијатријске болести у Вршцу и Горњој Топоници код Ниша, Град Нови Сад, Центри за социјални рад у Новом Саду, Нишу, Лазаревцу и Алексинцу.
Чак смо остварили сарадњу и са међународним организацијама: Канцеларијом Уједињених нација за борбу против дроге и криминала, Европским центром за праћење дрога и зависности од дрога, и Канцеларијом Европске уније за превенцију болести зависности.
Реализацију нашег пројекта помажу бројни стучњаци из разних области: лекари, психолози, психијатри, социјални радници, професори, као и други професионалци реализујући предавања, обуке и креативне радионице.
- Како реагују они чија су деца зависници на идеју лечења у Цркви?
ОДГОВОР:
Улога родитеља и породице у лечењу зависника веома је важна и велика. Сви заинтересовани пре уласка у терапијску заједницу најпре се упознају са начином рада и живота у њој. Организује се низ састанака у које су укључене и породице. То је период где уочавамо вољу и жељу за променом. Сврха ових припрема јесте да се зависник мотивише и да се код њега пробуди жеља за исцељењем.
Први и основни услов уласка у „Земљу живих“ јесте потреба за мењањем. Зависника треба мотивисати. Зависници су велики манипулатори. Они у манипулацији иду до краја, иду на емоције, када су у питању родитељи и чланови породице, а често и уцењују родитеље. Како их мотивисати? Готово по правилу потребно је предузети репресивне мере, неретко и радикалне, као што је, звучи можда и страшно – истеривање из куће. За његово добро, истерати га из куће. Родитељи морају бити реални, што је тешко за родитеља – да буду реални када је њихово дете у питању. Када дете има проблем, не сме се игнорисати, мора се ухватити у коштац са проблемом и нешто радикално предузети. И даље се препоручује да се зависников проблем не крије и од ширег друштвеног оружења: шире родбине, даљих рођака, комшија; све у циљу како би се зависнику сузио простор за манипулације, тј. како би поступак мотивације био што ефикаснији. Зависник мора да жели да се мења! Тада је пола посла завршено. Зависник мора да освести свој проблем.
Након неколико припремних разговора добија се позив за долазак у један од наших рехабилитационих центара или, ако је то потребно, зависник пролази детоксикацију у некој од здравствених установа, и затим улази у Заједницу. Веома је важно да се и породица укључи у рехабилитацију. Чланови породица зависника у обавези су да присуствују родитељским састанцима који се одржавају једном месечно.
Како родитељи реагују на идеју да им се дете лечи у Цркви?! Не знам, то би требало питати њих?! Али, испричаћу вам једну типичну ситуацију. Наиме, приликом првог сусрета зависника са породицом, након шест месеци, породица долази у посету и тада је у прилици да се и сама увери како Заједница функционише. Е, баш у оваквим ситуацијама неретко сусрећемо се са дирљивим сценама: родитељи, након шест месеци боравка њиховог детета у заједници, при првом сусрету са њим, не могу да препознају своје рођено дете – буквално не могу да га препознају, па им се, сведоци смо тог призора били више пута, дете обраћа речима: „Мама, па то сам ја! Је л` ме не препознајеш?!“. Тек тада их родитељи примете и констатују! Толика је промена, наравно позитивна, код зависника већ након првих шест месеци лечења. Можете и сами претпоставити у каквом су расположењу родитељи!?
Што се тиче других реакција, с почетка имали смо коментаре са разних страна, памтим често и са стручних страна, од лекара, на пример, али и са других страна јавног простора, у стилу: „Шта сад они тамо у Цркви лече; они, као, лече!?“. Наш одговор је: „Ми не лечимо – ми нудимо алтенативу!“. Када човеку одузмеш зависност, у њему остаје емотивна празнина. Он мора ту празнину нечим да испуни. А то је Јеванђеље, и то је једино: кад се човек сретне са Христом – сви су проблеми решени!
- Како излазите на крај са финансирањем?
ОДГОВОР:
Већ смо рекли да је наш програм бесплатан и то је услов на којем инсистирамо, јер управо та чињеница има снажан терапеутски ефекат на штићенике – да пробуди осећај одговорности према животу као Божјем дару, да би се учили захвалности и благодарењу, да развија одговорност штићеника према себи, у односу на свој проблем зависности, и то у смислу – да никоме не плаћају да их лечи, него да се сопственим снагама боре за себе и своје исцељење. „Земља живих“, која у основи својег постојања носи хришћански начин живљења, устројена је тако да сви буду једнаки, те да новац ни на који начин не утиче на штићенике, ни на њихове међусобне односе.
Највећи финансијски терет пројекта сноси манастир Ковиљ; међутим, помажу нам држава, покрајина и градске институције преко својих социјалних пројеката и кроз донације; такође, помоћ пружају и породице штићеника, али без обавезе, и у складу са могућностима.
- Колико штићеника настави да иде у Цркву након програма и да ли одржавају контакт?
- Да ли су по Вашем мишљењу штићеници трајно оштећени људи? Да ли програм доноси трајно сазревање?
ОДГОВОР:
Прилика да се сретнемо са бившим штићеницима свршеним заједничарима јесу славе које свака кућа прославља. Том приликом посећују нас браћа и сестре који су завршили програм и том приликом се срећемо са њима и на тај начин одржавамо контакте, као и кроз њихове друге облике јављања, мање формалне. Срећемо се на богослужењима.
Много је људи прошло кроз наш програм – од 2005. године, процењујемо, више од 5000. Они који долазе на Литургију у својим парохијским црквама, који се моле Богу, који се труде да живе светотајинским животом Цркве – они су исцељени и здрави.
У послење време све је више зависника од синтетичких психоактивних супстанци, као што је метамфетамин, и тзв. „брзине“ које озбиљније оштећују мозак, и остављају трајне последице. Конзумирање супстанци је, у ствари, један емотивни вакуум, то је мрак, емотивни мрак за човека, и кад се човек скине са супстанце, он се многих ствари и не сећа. Младић који је почео да се, како они кажу, ради од своје 16 године, када уђе у свет зависности: преко мархуане у наркоманију, преко пива у алкохолизам, а посредством тикета и у коцку; остаје у једном вештачком стању, није свестан себе, не зна да је он.
Када особа стигне у Заједницу, она је детоксикована, што значи да су телесне кризе прошле, а у Заједници се суочава са много тежим периодом психолошке кризе. Зависник је потпуно дезорјентисан и емотивно разграђен. Период зависности је својеврсни емотивни вакуум, јер су психоактивне супстанце аналгетици које човека држе у стању конфузије. Сваки нови штићеник на почетку добија свог „анђела чувара“, односно, старијег штићеника који своје искуство и знање преноси на новог члана Заједнице: помаже му да преброди почетне кризе кроз које пролази сваки нови штићеник, те да се лакше уклопи у Заједницу. Боравком у Заједници зависник се спрема да препозна себе у себи, и да усклади свој его и супер-его, да измири своја два „ја“, и да се касније, у фази ресоцијализације, боље снађе.
У терапијској заједници након 3-5 месеци, зависи од појединца, али отприлике у том периоду, зависник-штићеник среће се са самим собом, и то је јако болно, јер мора себи да призна грешку. То је преломни период, и ту се многи уплаше – себе, и побегну, односно, одустану. Е, ту им ја кажем: „Не бој се! Уђи! Дошао си на праг, сада уђи у собу!“ Људи се ту уплаше; то је сличан страх као и страх од смрти. Када то преброде и када прође тај кључни преломни тренутак, онда, у великом броју случајева, успеју да заврше програм у целости.
Опет и опет кажем: Црква има начине и механизме да људима презентује, понуди Истину, која ослобађа; Црква нуди систем вредности којим се човек не може разочарати; Црква нуди Христа, Живог Бога, и живи живот, који су вечни, непролазни и универзални; Црква зависнику нуди неисцрпни извор животног надахнућа и животне енергије. Те благодатне енергије које човек прима у Цркви имају исцељујући карактер и сасвим сигурно могу довести човека до пуноће доживљаја себе и света око себе и психосоцијалне и емотивне зрелости. Што је људима немогуће – Богу је могуће!
Сланкаменачки Виногради, 2025.
Игуманија Агрипина
1Поред набројаног логос се на српски језик преводи још и као: реч, слово, говор, ум, разум, учење, исказ, својство, рационалност, принцип целокупног морала, начело, аксиом, законитост, закон, наука, клица постајања, воља, истина, ред, словесност, универзални поредак свемира, Божји ум, плодоторна сила коју Бог из себе зрачи.
2Пенологија је научна дисциплина која се бави проучавањем затворских заједница.
