меморијално предавање у спомен оца Сергеја Хакела , Лондон, 4.мај 2006.
Џим Форест, писац, Православни теолог, предавач и активиста мира
С обзиром да се срећемо у времену рата, није неочекивано да се од предавача очекује тема са поруком помирења и мира у складу са његовим религиозним уверењима. Можда је необично да се помиње улога револуционарног туђинца. Опет, ово је меморијано предавање у част оца Сергеја Хакела, једног револуционарног изгнаника ако се икад ико могао тако назвати – не само црна овца међу белим, него најцрња међу црним овцама.
Oтац Сергеј је био outsider par excellence: његова породица је из Русије пребегла гоњена Стаљиновим режимом. Крајем 1920-их, избегли су из Петровграда у Берлин, где се родио мали Сергеј 1931. год. Са Хитлеровим доласком на власт, поново су се над породицу надвили облаци слични онима у Русији и они су били приморани да беже у Норвешку. Није прошло много до поновне селидбе под претњом ширења граница Трећег Рајха. Са својом мајком, пребегао је у Британију кад је Немачка прегазила Холандију 1940. Свог оца, који је остао иза њих, Сергеј више никада није видео.
Од своје младе доби, Сергеј Хакел је постао професионални избеглица и то је остао до смрти.
Он није био само „уљез“ у друштву, већ и човек који је био у раскораку са било каквим нормама. У Великој Британији, друштву које многи сматрају изузетно углађеним, са све „увек задржати присуство духа“ – Сергеј је био врло лако запаљив човек. Свако ко га је познавао мора да има барем пар успомена на његову експлозивну нарав. Игноришући правила отменог друштва која су се тицала мушког одевног кодекса – увек је био без кравате, мали али довољан гест: „биле су корисне (кравате) само ако вам спадају панталоне а не знате куд сте затурили каиш или трегере“, била је његова опаска. (За ову прилику, носим у спомен оца Сергеја одело без кравате.) Дакле, он је живео у средини која је на свој Англикански начин била спремна на све врсте промена и држао се Православља, традиције познате по својој непроменљивости кроз векове. Али, ни у својој Цркви се није најбоље уклапао. Био је врло отворен критичар грешака Цркве у којој је био свештеник. Ту где се, без много труда може наћи анти-семитизам, он је био веома ангажован по питању борбе против анти-семитизма, најпре кроз своје учешће у Удружењу Хришћана и Јевреја (CCJ). Такође је скретао пажњу на себе критикујући хришћане, православне и друге који оклевају да виде Христа у сиромашнима. Ово је резултирало његовом дугогодишњом блиском сарадњом са Фондацијом Св. Грегори и другим мисијама које су биле покровитељи гладних, бескућника, изгнаника, напуштених, сиромашних. Путем „Руске службе“ на BBC-у он је био онај познати глас који је уливао поверење безбројним Русима током и после Совјетске ере, пажљиво избегавајући пропаганду и подстрекивање непријатељства.
Иако је био врло критичан, отац Сергеј Хакел, тај револуционар, је бивао стрпљив човек и вешт дипломата. У потребним ситуацијама, његова нежност и помирљивост били су надасве познати.
Није то лоша ствар бити „дошљак“. Грчка реч је xenos, и налазимо је као део грчке речи filoxenia која значи „гостољубље“, дословно би било „странољубље“. Још увек имате друштава у којима је дошљак, странац, непознати, ходочасник – по Божијем промислу – подразумевани гост. У таквим местима нема потребе за хотелом. Гостољубље није само дужност свакога, већ и благослов, и то за обе стране. Може се говорити о светој тајни или тајанствености гостољубља. На госта се гледа као на прерушеног анђела, као на оне Небеске посланике које су угостили Аврам и Сара код Мамвријског храста. Како рекосмо, још има места где се може ово искусити. Моји руски пријатељи ми кажу да ако уђете у село које је тик уз Псково-Печерски манастир и потребно вам је преноћиште, све што треба да урадите је да покуцате на било која врата и кажете „Господи помилуј“ и бићете збринути као најдражи гост. Ја, лично, могу гарантовати за слично гостопримство у селима Палестине. Понекад се сличне ствари десе и у Британији или Америци, али ту већ човек мора да пази ако стиже ненајављен или неочекиван.
Много се може научити о некоме погледом на његову библиотеку. Блок, Ахматова и Достојевски су били међу најважнијим ауторима код Сергеја Хакела. Још један је био Албер Ками. Хтео бих да се концентришем на његово писање. У његовим драмама и романима тема дошљака, странца, изгнаника је увек доминантна. Камијев први роман, објављен у Француској током нацистичке окупације, носио је назив (зависи који вам се превод свиђа) Странац или The Outsider.
Камијев опис није био искуство из друге руке. Био је сведок погубљења Габријела Перија, револуционарног новинара, кога су убили Немци у децембру 1941. Тај догађај није само очврснуо његова анти-нацистичка убеђења већ и „забетонирао“ његов ужас по питању намерног убиства неког људског бића. До смрти је тражио начин живота по коме човек није ни жртва ни џелат.
Не треба ни помињати да је отац Сергеј био сличне осетљивости. Није се противио само смртној казни, већ сваком убиству у постизању неког друштвеног циља. По њему, сваки хришћанин коме ово није јасно још увек не верује у Јеванђеље.
Немам представу да ли би отац Сергеј за себе рекао да је пацифиста – нисам га то никад питао. Вероватно је гледао на рат против Хитлера и Трећег рајха као на трагичну нужност, али исто тако то је био рат у коме нису све злочине починили нацисти. Отац Сергеј је био човек који није могао посматрати рат другачије него катастрофу за све учеснике, чак иако је рат био искључиво одбрамбени. Није то био само његов став. Православна Црква никад није тврдила да постоји „праведни рат“. За оца Сергеја Христова Проповед на гори је била нацрт свакодневног живота. Гледао је на фразе „праведни рат“ и „добар рат“ као на оксимороне (парадоксе) који немају места у речнику хришћанства. Ово је била још једна одлика Сергејеве „различитости“.
Кад би таква различитост била мање ретка. Сведоци хришћанства из првих векова који се одупиру рату и чувају животе данас изгледају непојмљиво далеко. Међу савременим Хришћанима, нема много оних који ће у датом моменту између Јеванђеља и онога што се описује као патриотизам – изабрати Јеванђеље. Много је практичније протумачити Јеванђеље тако да се Христово учење сложи са захтевима једне нације. Опет и опет се Крст појављује на заставама. У свакој земљи и култури могу се наћи пастори и теолози који су веома талентовани да прилагоде Библију тренутним потребама политике и идеологије. Јужна Африка је имала своје теологе Апартхејда (Одвојености), Сједињене Државе своје теологе Манифеста Судбине, Нацистичка Немачка је имала своје теологе настројене крајње анти – Семитски, а у свакој земљи где је робовласништво постојало или цветало као посао било је теолога који су могли доказати да је ропство Божија воља. Почев од 4. или 5. века никад није било мањка бискупа или теолога вољних да спевају похвале којем год надолазоћем рату.
Отац Сергеј је увек тражио начин да се поистовети са Јеванђељем радије него да Јеванђеље прилагоди најближој застави или било којој застави.
Онај ко покушава да живи сасвим по Јеванђељу управља се по сасвим другачијем компасу него велика већина његових ближњих. Компас чини вером обликована савест. Ни под којим условима Хрићанин се не може „поводити за гомилом“. Приморан је да живи као туђинац или уљез. Како каже свети апостол Павле у својој Посланици Јеврејима: „У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања, али их видјеше издалека, и поздравише, и признаше да су странци и пролазници на земљи.“
Мора да је тема странствовања, туђиновања и изгнанства тако снажно привукла Сергеја Камијевим романима. И вероватно је појачала његов осећај одбојности према било каквој религији која је у суштини била племенска или националистичка.
Томас Мертон је шездестих година писао о „стању куге“ у коме се налазимо и чинио је то тако да се види колико је Мертон, као и Сергеј Хакел, имао заједничког са Камијем. Писао је у једном есеју:
„ Ужасни проблем данашњице нису толико снови, чудовишта која могу постати стварност и прождрати нас, већ морална паралисаност наших сопствених душа која нас оставља непокретним, беживотним, пасивним, ћутљивим, спремним, чак вољним да се покоримо. Права трагедија се скрива у хладним, тихим водама моралне смрти које неопажено расту у нама, заслепљују савест, даве саосећајност, гуше веру и гасе Дух. Нарастајућа појава отупљивања савести, расуђивања и саосећајности је неумољиви резултат Хладног рата (или било каква социјалне средине која се управља страхом или осећањем непријатељства).
(Страдање за мир, стр. 81)
“Куга“ која нам прети може се такође описати као стање индивидуализма, одвојености, изолације и усамљености које спознајемо у овом квази-религиозном, квази-агностичком модерном свету.
Очигледна супротност између Камија с једне и Сергеја Хакела и Томаса Мертона с друге стране је да је први одбацио Хришћанство док су га друга двојица пригрлили, али разлика има мањи значај него што се чини на први поглед. Оно што је Ками одбацивао било је псеудо-Хришћанство које је постало механизам за благосиљање режимског уређења, религија установа која омогућава капеланима да присуствују смртним казнама без трунке протеста. Далеко од благосиљања гиљотине или вешала, Сергеј Хакел је представљао Хришћанство раних векова кад човек није могао бити крштен ако се није одрекао крвопролића, било у рату или као вида казне. То је било Хришћанство које је бринуло за сиромашне, Хришћанство које је примало странике, које је било милосрдно и праштало. Трудио се за Хришћанство у коме је било нормално бити свет.
Било би немогуће посветити предавање Сергеју Хакелу без осврта на жену чији је живот и списе пажљиво проучио и поучио томе друге. Наравно, мислим на мати Марију Скобцову. У њој видимо скроман али херојски хришћнски одговор свету кога су напале разне идеолошке и политичке куге. Она нам јасно показује како изгледају миротворство, помирење и брига за изгнанике.
Рођена у Русији, стигла је у Париз као избеглица 1923. Раније је у животу била истакнути левичар, никад Марксиста, али посвећени социјалиста. Непријатељски су је гледали и револуционари Бољшевици и контра-револуционари Бели. За длаку је избегла је прво погубљење од стране једних а потом од стране других. На крају је решила да је једини излаз за њу и њену децу тражење азила на западу.
Кад је стигла у Париз, постала је активан члан Руског Студентског Хришћанског Покрета, православног удружења које је помагало Русима који су живели у крајњој беди. Касније, када је запаљење мозга однело једно од њене деце, њен живот се из дубине променио. Услед патњи њеног детета „постала је свесна новог и посебног, широког и свеобухватног материнства“. Осећала је насушну потребу да тражи „истински и прочишћен начин живота“. Видела је „нови пут“ пред собом, „ново значење у животу, бити мајка свима, свима којима је потребна мајчинска брига, помоћ или заштита“.
Имала је среће што је имала благонаклоног епископа. Свестан њеног опредељења, предложио је да постане монахиња која би се посветила ђаконској служби међу убогима. Ово ће бити нов облик монашког живота, не у затворености већ у зарањању у урбано море. Одевена у монашку одећу, мати Марија је отворила склониште за бескућнике. Током наредне две године, била је приморана бројем потребитих да обезбеди већу зграду у улици Лурмел 77, 15.округ. Док је на првој адреси хранила 25 људи, овде је могла да храни стотину.
„Пут ка Богу лежи у љубави према људима“, писала је у једном пасусу који отприлике обухвата њену теологију. „На дан Страшног Суда нећу бити питана да ли сам била успешна у аскетским врлинама или колико сам метанија направила, већ да ли сам нахранила гладне, оденула наге, посетила болне и затворенике: то је све што ће ме питати. За сваког сиромашног, гладног и заробљеног Спаситељ каже „Ја“: „Ја бејах гладан и жедан, Ја бејах болестан и у тамници.“ Кад само помислим да се Он поистовећује са сваком особом која је у невољи! Увек сам то знала али сад имам стварно искуство. То је застрашујуће.“
У следећем пасусу срочила је још краће своју визију хришћанског позива: „Свака особа је сама икона Господа оваплоћеног у свету. Морамо волети лик Божији у свакој особи“.
Када је почела немачка окупација у јуну 1940, мати Марија се није ни мало заваравала са чим ће се суочити. Никад није била особа која је гледала на свет кроз ружичасте наочаре и видела је јасно Нацистички покрет као „нови паганизам“ који оставља за собом пропаст, немире, прогоне и ратове. Било је то нескривено зло, „загађивач“ свих извора и бунара. Што се тиче Хитлера – био је то „лудак који је за лудачку кошуљу и глуву собу тако да његови звероподобни крици не узнемиравају слободни свет“.
Она и њени сарадници су ускоро открили да је склањање људи са улице ускоро постало спасавање Јевреја. Колико су спасили – само Бог зна, али није то био мали број.
Јевреји су почели долазити на врата, тражећи од о. Димитрија Клепињина, сарадника м. Марије, да им изда крштенице. Одговор је увек био потврдан. Имена „крштених“ су такође уредно била уписана у његове парохијске књиге у случају да полиција или Гестапо упадне да провери. У марту 1942, стигло је наређење за Јевреје из Берлина – да се Жута звезда мора носити у свим окупираним територијама.
Било је, наравно, пуно Хришћана који су говорили да овакви анти-Јеврејски закони не обухватају Хришћане и стога – то није хришћански проблем. „Није то само Јеврејско питање, него и Хришћанско“, одговарала би м. Марија. „Зар не видите да се бије битка за Хришћанство? Да смо прави Хришћани сви бисмо носили звезду. Време мучеништва је стигло.“
Кућа у улици Лурмел је ускоро била крцата људима, многи од њих су били Јевреји. „Право је чудо“, приметила је мати Марија „да се Немци још нису обрушили на нас.“ У истом том периоду је изјавила да ако неко буде дошао да тражи Јевреје – показаће им икону Мајке Божије.
У јулу 1942, у Паризу је дошло до масовног хапшења 12 884 Јевреја. Већина је доведена у Спортски центар недалеко од улице Лурмел. Мати Марија је често мислила о својој монашкој одећи као о Богомданој помоћи у њеном послу. Сад је њена одора отворила врата на стадиону. Овде је радила три дана покушавајући да утеши заточенике, делећи храну коју је могла да унесе, чак успевајући да спасе неку од деце придобивши наклоност ђубретара и шверцујући их ван у кантама за смеће.
У фебруару 1943, дошло је до хапшења од кога су сви дуго стрепели. Мати Марију су депортовали у злогласни логор Равензбрик. Њеног сина, Јурија и оца Димитрија су послали у логор звани Дора, где су скончали 1944.
- марта 1945, после две године заточеништва, мати Марију су прозвали за гасну комору. Како се погодило, био је Велики Петак. Отишла је на онај свет током тог дана. Топови надолазеће Црвене Армије су се чули у даљини.
Спорне репутације за живота, мати Марија остаје предмет расправе до данас, због чега се може наслутити зашто Православна Црква толико оклевала да је упише у календар Светих. Јасно је да је живела херојским животом и да је једна од мученица 20.века, али њени вербални напади на националистичке и самодовољне видове религиозног живота још увек дижу притисак многим Православним Хришћанима. Мати Марија стоји као осуда свакој форми Хришћанства која тражи Христа углавном у оквиру храмова.
Нажалост, Ками и мати Марија се никад нису упознали, али зато је Сергеј Хакел послужио као карика између њих. С једне стране, Камијево писање је значајно допринело Сергејевом духовном и интелектуалном развоју. С друге стране, отац Сергеј је био међу првима који су на енглеском говорном подручју постали свесни мати Марије и сматрали то најзначајнијим обликом светости који се пројавио не само у Православљу него у свом Хришћанском свету кроз многе године. Написао је оно што остаје најкомплетнија биографија мати Марије на енглеском – Многоцено зрно бисера. Без сумње, његово писање одиграло је значајну улогу у развоју догађаја који су резултирали њеном канонизацијом у Паризу пре две године. Тог истог дана, отац Димитриј Клепињин, Јуриј Скобцов и још један сарадник-мученик, Иља Фондамински су такође додати у Црквени календар.
Неколико епископа и много свештеника су били присутни при канонизацији на вечерњој служби те суботе, али за око је највише запињао о. Сергеј. Међу свим оним сјајним одеждама он је носио ручно везену одежду од грубог платна. Има ту нешто – рекох себи. Сутрадан после Литургије, кад смо га Ненси и ја срели испред цркве, објаснио је да је то одежда коју је лично мати Марија сашила за оца Димитрија. (Ненси се сећа да је мати Марија једном са презиром писала о монахињама које везу одежде за клир. Толико о светачкој постојаности!)
Питао сам о. Сергеја да ли смем да сликам одежду. Био је пресрећан да ми удовољи. Видите слику – последња на којој сам фотографисао о. Сергеја. Онда смо питали да ли можемо додирнути одежду јер нам је било јасно да је пред нама светиња везана и за мати Марију и за њеног сарадника-мученика, оца Димитрија Клепињина.
Питали смо га како је дошао до ове одежде. Испричаонам нам је како је 1967. у Париз стигла немачка филмска екипа да снима филм заснован на његовој биографији мати Марије. Био је замољен да ради са њима као саветник. У кући у улици Лурмел, у црквеној просторији која је некад коришћена за облачење свештеника, отац Сергеј је открио неке одежде које је радила мати Марија. Због штете коју су нанели мољци убрзо би их спалили. Уместо тога, на његову молбу, поверене су му и након тога поправљене.
Штета је што мати Марија није никад упознала Камија или читала његове романе. Да је живела дуже знала би да га цени – у сржи њихових животних прича били су двоје људи који су несебичном љубављу одговарали на катастрофу и за њих није било разлике да ли је човек вредан или не. Сваки је живот вредан спасавања.
У животима мати Марије и оца Димитрија видимо исте ненаоружане ратнике који су се борили против „куге“ спасавајући животе, вође заједнице која никад и никоме није закључала врата.
У оцу Сергеју Хакелу видимо опет још једног борца против „куге“. Он је био човек који је разбијао све калупе, религиозни мосто-градитељ, радио водитељ, пастир, мисионар, учењак, пријатељ, отац, узнемиритељ самозадовољних, покровитељ сиромашних, новинар са оком за светитеље-непријатеље „куге“. Био је полиматх чија интересовања на око нису имала границе. Био је љубитељ смеха чији је херој комедије био Жак Тати, познат као госп. Ило. Био је лингвиста подједнако стручан у неколико језика. Као љубитељ музике посебно је био привучен џезом – међу именима у његовој музичкој библиотеци налазили су се Беси Смит, Џели Рол Мортон, Пол Робесон и Луј Армстронг. Имао је способност да уједини инстинктивно, емотивно и лично у свом одговору на икону, или на Кандинског, са проницљивом интелектуалном анализом.
У таквом човеку видимо одсјај Христовог Васкрсења.
