СЕЋАЊЕ НА МАТИ АНУ ИГУМАНИЈУ МАНАСТИРА ВРАЋЕВШНИЦА

Manastir Vracevsnica

Текст је на молбу сестара манастира Ковиље написала Аница Мрђеновић из Београда

Познанство са мати Аном везано је за Миланку Цинцаревић, рођену сестру моје мајке Душице. Тетка Миланка је од раније познавала мати Параскеву из манастира Враћевшнице, а вероватно је упознала и мати Макрину током студија теологије на Богословском факултету у Београду. Пратећи тетка Миланку моја мајка Душица је често одлазила у манастир Враћевшницу. Мој отац Милутин није имао прилике да упозна мати Ану јер је 1960. године преминуо. 

У манастир сам први пут отишла са тетка Миланком када сам имала око 14 година. Касније сам одлазила са мајком, а и сама, неколико пута годишње. Најчешће сам остајала по две недеље, а када сам спремала испите и по месец дана.

По земљаном путу бисмо ишле три километра пешке од места Враћевшница до манастира. У повратку, по благослову мати Ане, тај пут смо прелазили у манастирским чезама којима је управљала мати Параскева, а после ње мати Марина. У чезе су били упрегнути кобила Ласта или њен син Путко. 

Са десне стране пута, уз брдо, били су виногради, лево, преко потока, качара, орашар, а затим доње баште. Одатле се већ видео ред јабланова које је мати Ана засадила, што је у мени, када би их угледала, увек изазивало радосно узбуђење. Из баште би се чуо глас сестре – баштованке, мати Јулије: „Помаже Бог, добродошли!“ Затим би се чуло блејање оваца којима би мати Тавита тепала, и звук млинског камена, као и шкрипа млинског точка. Од брашна из тог млина мешени су хлебови једном недељно. Тај хлеб је мени тада био врло необичан, да би ми касније постао омиљен. Мати Стефанија, Сремица, месила је хлебове у великим дрвеним коритима – наћвама. Поред хлебова правила је и лепињице са дршком које је расецала, мазала манастирским кајмаком и пунила киселим паприкама. Укус тих лепиња и данас памтим, као и савет мати Тавите: „Кад долазиш у манастир, лети понеси капут, а зими како хоћеш“. 

Из малог мушког конака чује се глас оца Саве: „Бог помогао!“ У доњој порти била је чесма, али посебан утисак остављао је контраст десног дела конака са малим прозорима, и левог дела – звоника са необично великим прозорима. У партеру левог дела конака био је прозор са саксијам пуним пољског цвећа. То је био прозор мати Анине собе. Пролаз према горњој порти и цркви ме је подсећао на Калемегдан. Свуда око цркве је било много цвећа. Посебно је била интересантна лоза која је обухватала улаз у цркву. Прво одлазимо у цркву да целивамо икону Светог Ђорђа. 

Низ степенице силази мало повијена старија монахиња у дубоким ципелама, са осмехом на лицу. Морам признати да сам имала благу трему, јер сам чула да је мати Ана строга игуманија. Али, њен поглед, њене очи пуне љубави, уклониле су сваку моју стрепњу. „Ти си Анчица, ти си моје двестото дете.“ Те њене речи су ми усадиле велику одговорност. После благослова мати Ане и целивања њене нежне, али јаке и крупне шаке, каменим степеницама се попесмо на дрвени балкон прекривен ћилимима. Са леве стране су собе, а у дну балкона мале дрвене степенице које воде до собе из које се, лево, ишло у малу собу звану звонара, где сам ја боравила. У продужетку је велика соба, а у њој слика владике Николаја, велико огледало и стилски намештај династије Обреновић – мали музеј. Преко пута велике собе је соба за владику Василија Костића. Једне године, уочи Богојављења, у тој соби смо преспавале моја мајка и ја, јер се у њој ложила пећ. На дан Богојављења, залеђена вода у бурићима, разбијана је секиром. 

Лево од камених степеница је кухиња са великим, црним шпоретом на дрва и дугачким дрвеним столом, који су дежурне сестре суботом рибале. У углу балкона, испред кухиње, на ниској столици, седи и стрпљиво чисти поврће мати Лукија. Треба нахранити 22 душе, као и неког госта.

У баба-Вишњином конаку су биле келије већине млађих сестара са мати Маријом и мати Стефанијом. Старије сестре – мати Макрина, мати Параскева и мати Тајса која им је шила одећу, биле су у старом конаку са мати Аном. 

У пет часова поподне чула су се звона за вечерње на које су сестре журно ишле са имања, башта и штала. Око седам часова увече зачуло би се метално клепало – позив на вечеру. Касније, на моје велико задовољство, ово је била моја дужност. За време вечере једна сестра је читала Житије светих. То је био једини глас током вечере. После вечере одлазак у цркву на акатист, молитву. После молитве одлазило се у реду код мати Ане по благослов. На крају тог реда била сам и ја. Изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј нас“ и после мати Аниног одговора „Амин!“, улазиле би једна по једна сестра по благослов. Са  пуно љубави мати Ана је питала сестре да ли су се умориле на њиви, шта су радиле и шта ће сутра радити. Кад је било потребно, неку сестру би опоменула и саветовала.

Соба мати Ане је била скромна: дрвени кревет, бордо-каро ћилим на зиду изнад кревета, а бројанице, венчић и иконице код узглавља. Сијалица је била обавијена картоном као абажуром, а на дрвеном сточићу са укрштеним ногарима стајала су писма, дописнице и оловка. Испод сточића било је постоље за ноге. На великом столу је било много књига и икона. Соба мирише на тамјан и босиљак. Поред кревета је била столичица на којој сам увече седела и разговарала са мати Аном. Била сам у гимназији када сам, седећи на тој столичици разговарала са мати о Достојевском, браћи Карамазовим, оцу Зосими и унутрашњем сукобу добра и зла.

  Када нисам била са сестрама на имању или сам спремала неки испит, кренуле бисмо у шетњу до баште у којој је била колиба. У торбици је била флашица са разблаженом кафом. „Јака кафа није добра за срце“ рекла би мати Ана. У торбици је била свеска са дечијим цртежима из Богдаја. Могла сам видети велику љубав мати Ане према тој деци. Причала ми је како је најчешће сама  носила скупљену храну и одећу за ту децу. Озареног лица је говорила о машнама у коси девојчица када су ишле у цркву или за неки празник. Велику подршку и помоћ имала је од владике Николаја кога су звали деда. Причала ми је и о својим родитељима, брижној мајци, оцу Сретену и о његовом педагошком раду у школи у Јагодини као и о сестри од тетке, професорки клавира Јелици Поповић. Кад год би њу поменула, насмејала би се, сећајући се детињства и тренутака када ју је сестра вукла за кику док се молила, да би се играле.Мати је много бринула о професорки Јелици. Кад бих се враћала у Београд, увек би ме молила да одем до професорке Јелице и да јој нешто однесем. Док смо седеле у колиби, мати Јулија би на великом листу купуса доносила тек убране рибизле и малине.

Често сам мати затицала како седи за њеним малим столом и пише захвалнице пријатељима манастира. Знала је да новац – добијени прилог упути другом манастиру, мада је једини редован приход манастира Враћевшница била њена пензија. Како сам стекла њено поверење, ишла сам са малом црном платненом торбицом намењеном за писма до поште у месту Враћевшница и слала новац за манастир Јовање. На моје речи: „И вама је потребан новац“ одговор је био „Знам, знам, али они су потребитији“. 

Водила је рачуна о сиромашнима и старима, о деци, поготово ђацима богословима, као и о оцу Зорану, месном пароху, који је предано пешке обилазио целу своју велику парохију. Ту бригу осетили су и мајстори који су градили пут до манастира јер сам им свакодневно  по налогу Мати Ане носила корпу пуну хране.

О здрављу сестара је посебно бринула. Када је било потребно, сестре су долазиле у Београд код лекара. Тада би боравиле код нас јер је мати посебно пазила где су сестре када нису у манастиру. Најчешће су нам долазиле мати Ксенија и мати Ирина. 

            Код сестара се могло уочити беспрекорно понашање, како у цркви, тако и ван ње. Мати Ана их је свему учила: ручном раду, појању, кувању итд. тако да су под њеним вођством сестре изградиле и водовод како би манастир имао изворску воду. Свака сестра је имала задужење према својим способностима, које је са вољом извршавала, мада су поједини послови били врло тешки и напорни. Мати Ефросинија је месила беле просфоре. Волела сам све сестре подједнако јер код мати није било разлике, али сад могу да кажем да сам, поред мати Ане, мати Ефросинију највише волела. Када би њене нежне руке обухватиле моје лице, осећала сам њену велику љубав. Враћајући се са имања после тешких ратарских радова, сестре су ишле певајући поред запрежних кола ка манастиру док их је мати Ана чекала у порти. Брзо би се пресвлачиле и хитале у цркву на вечерње. Посебно лепо и громко певала је мати Марија док су јој терцирале мати Стефанија и сестре. Мати Макрина је знала да ме „дотера“ да се ни сама не бих препознала, само да се не бих много разликовала од сестара. Имала је обичај да гостима који током службе стоје на каменом поду добацује подметаче за ноге, Тражила је од нас гостију да рано устајемо и присуствујемо јутрењу у пет часова, а мати Ана је говорила: „Нека, нека прва три дана одспавају и одморе се“. Једном сам ушла у цркву лежерно огрнута џемпером, а мати ми је благо али озбиљно рекла: „Пред Христом треба да стојиш као војник пред генералом“. Други пут у цркви ми је пришла и рекла: „Данас је молитва прошла поред тебе“ и била је у праву јер сам у мислима била одсутна. Имала је моћ да то распозна и снагу да са љубављу на то упозори.

            Недељом после литургије и ручка, сестре би се повукле у своје келије на одмор, а мати Ана би дежурала и примала посетиоце.Кад сам била у манастиру, помагала сам јој око послужења јер је сваки гост увек био радо дочекан, послужен и испраћен. Мати је била врло радосна када су се млади људи венчавали. Увек би спремила прикладан поклон, а за младу и букет цвећа. 

            Понекад бих је затекла загледану у брда изнад потока. У погледу јој се видела велика туга. Рекла би ми: „Видиш оне куће – остале су празне. Отишли су у Француску. Доћи ће људи који не воле Србе и населити нашу Шумадију“.

            Држећи ме испод руке лагано смо ходале према башти. Прилази једна сестра, тражи благослов од мати и каже: „Молим те мати да ми набавиш сат“. „Шта ће ти сат?“, упита мати. „Па да знам кад краве да потерам кући“. „Сестро, имаш брдо и сунце – не треба ти сат“ каже мати. 

            Мати је волела да приређује изненађења. Мени је поклањала иконице и молитвенике које и данас имам, а једном приликом мараму и Свето Писмо. Чак је и моја школска другарица добила пешкир од ње. Када бих остајала дуже у манастиру, изненадила би ме пилетина за ручак, спремљена само за мене. Кад бих се враћала кући, мати би рекла сестри: „Спакуј леп сендвич за пут“. Уз сендвич сам увек добијала и новац за аутобуску карту.

            Мати Ана је познавала много људи. Имала је пријатеље широм света. Међу њима и породицу Зернов, руске избеглице, преко којих је моја тетка Миланка стигла у Париз и тамо провела један део свог живота.

            Мати није напуштала манастир, али су зато многи радо долазили као што је проф. др Владета Јеротић. Једног дана, ненајављено дође и владика Василије из манастира Жиче. Кажу ми сестре да се нешто посаветује са мати. Радо су долазили и архитекте из Завода за заштиту споменика. Долазиле су и монахиње из других манастира, по казни или на опоравак због здравог ваздуха, као што је била мати Агнија, монахиња манастира Ваведење из Београда. Мати је знала да саслуша млађе, па да их и послуша. Мати Агнија јој је предложила да купи мушему за онај велики дрвени кухињски сто. Мушема је била купљена, али су мрве са стола и даље биле скупљане перушком од гушчијег крила. У гостима је била професорка Јелица када је једном приликом дошао и ава Јустин из манастира Ћелије. Њих двоје су разговарали и лагано ходали око цркве. После дужег времена попели су се на балкон. „Ето видите, оче Јустине, рече професорка Јелица, како да се причестим кад не знам да се исповедим“. „А шта сте сада радили, управо сте се исповедили“ рече ава Јустин. 

            Сто за славу Светог Ђорђа био је врло свечано украшен. Бели, уштиркани столњаци, лепо посуђе, цвеће. У врху стола је седео владика Василије а поред њега је стајала мати Ана.

            Седамдесетих година здравље мати Ане је попустило. Нисмо се више шетале. Сестре су јој доносиле на дрвеном послужавнику у малој шерпици храну у собу. Уз помоћ сестара је одлазила до цркве. Била је мирна, тиха и даље пуна љубави и захвалности. Када би одлазили, више нас није пратила до капије. Стајала је на прозору, а међу цвећем видела се само њена глава и рука којом је махала све док би нас видела. Лагано се гасила, али у њој се и даље видела и осећала снажна љубав према Христу, њеним сестрама и свима нама.

            У Паризу сањам мати Ану како на монашком гробљу седи окружена црвеним ружама. Знала сам да је мати на неком другом месту. Ујутро, 19. новембра 1975. године добили смо вест да се мати Ана упокојила. Била сам тужна али и мирна јер сам била сигурна да је мати Ана заслужила Царство Небеско. И даље сам одлазила у манастир са супругом Драганом. Годинама се осећао дух мати Ане који је, по свему се види, пренет и у други манастир. Мати Ана је била један од стубова женског српског монаштва.

Текстови са дописница

М.Св. Ђорђа Враћ. 9.VIII 1970

Драга у Христу с. Анчице
Од Бога ти помоћ и твојима. 

Мислим да је дошла с. Миланка и ми је очекујемо жељно, такође и моју непознату сестру нека свакако дође. Пишем ти из колибе. У понед. 10 чекам моју сест. Јелицу П. Стигле су фотографије, лепе су, но нема нумере због поруџбине. Буди храбра за испит, ти си пуно поуздана у Бога и Св. Саву. Дођи кад ти можеш – у мрс. Дугујемо ти млека мами. Ми смо хв. Богу добро, а вама боље желимо и поздр.

Мати Ана са сестрама

У колиби – среда
Драга Анчице, са твојима!

Од Бога вам сва добра. Много хвала с. Миланки, твојој мами и теби на позиву и услузи. Сестре су већ по томе ишле лекару и јуче се вратиле. Надамо се од Бога успеху. С. Миланка нека оде до Ј. Недељковић свакако. Ми смо сви добро па и ја. Када ће с. М. Поћи. За Соњу моје мале дарове да не заборавиш, предај ракије … поздрав Соњи. Поз. свима

М.Ана са сестрама

Учи вредно. Маму желим да упознам. Писала сам Миланки

Христос Васкрсе! Да каже свима, да после смрти живота има! Желимо од Господа Васкрслога да вам подари свима сва добра, а прво спас ваших душа. И да радосно прославите дан Његоовога Васкрсења! 

Поздравља мати игуманија са сестрама

Анчице мила, имењак. за мене много значи ово твоје писмо. Дирнуло нас је све, 
Случај са Донком. Македонци живе на НАНИ и зато је се она много обрадовала нани – а ја сам захвална Богу што је се она обрадовала нечем од мене, у последњим њеним данима, мила душа. Сада се њој чита помени овде.

Поз. м.Ана са сестрама

Посвета на Светом Писму може се прочитати са слике.

Кратак текст о Донки која се помиње у последњој дописници

Донка је познавала мати Ану из Богдаја. Последње године свог живота становала је на 
Звездари. Одатле је сваке недеље прелазила пешке шест километара да стигне на 
Литургију у цркви Ружици. Долазила је обучена у народну ношњу, а у марамици држала
паре.  Са посебном пажњом односио се према њој прота проф. др Лазар Милин. За њега је баба Донка увек говорила: „Има једна Лаза, има мала глава, ал много паметна“. |Ја сам мати ани причала о њој и тада се мати сетила да је познаје и по мени послала јој чај нану. Кад сам предала чај бака Донки била је пресрећна зато што је се мати Ана сетила.

Београд, 03.02.2024. Аница Мрђеновић

Serbian Orthodox Monastery Kovilje
Diocese of Žiča monastery, Serbia
32250 Ivanjica, Serbia
(Visit to the monastery is possible from 8 – 18 hours.)
tel: +381 32 760 020
email: manastirkovilje@gmail.com