Србија…Данас…Свет…Блиц…
Убијен…Прегазио и побегао…Нестао…Силована…Претучена…Остављен…Срећни пар…Богати и славни…Несрећни…Афере…Разведени…Корупција…Успех…Пљачка…Ратови…Отети…Хаос… Савремени…
„Ој, Сбијо, Мајко мила,
Да би вазда срећна била.
Деца твоја тебе воле,
За тебе се Богу моле.
Земљо славе и слободе… Витезова и светаца…“
Пише владика Николај… Витезова и светаца…?
Одјекује у души као тихи глас за који више нисмо сигурни да ли је истина или машта. Све делује тако далеко. Записани у старим књигама наших гена, покривени прашином, леже зарђали мачеви витезова и Крстови светаца. Заборављени, али никад обрисани трагови наших предака стоје тихо и упорно насупрот савременом мору које силним таласима новости наваљује да потопи…да потопи наше успомене, да потопи трагове суза светаца и крви витезова. И да ли ће успети?…Па, зар већ није…
Требало би причати о коренима, о светом Сави. Кога то данас још интересује? Ко зна о томе нешто да каже? Знамо сви: свети Сава мора да се црта на ликовном када то каже учитељица и мора да се иде на приредбу у јануару. То је оно кад рецитујемо и кад слушамо досадне и неразумљиве говоре директора и наставнице српског. Ма, ако ме интересује свети Сава прочитаћу на интернету. И потражите. Неколико краћих једноличних историјских освтра, неколико икона, песме, приче и наравно имена школа које тај назив носе, као и извештаји са прославе. На страну чињеница да свршени ученици тих школа мисле да је свети Сава јунак из Другог светског рата или да је бар по јунаку добио име. Много се више података улови о савременим аферама када се забаци мрежа на нету.
Делује неспојиво – Србија данас и држава основана у време 12.века. Самостална Црква и држава. Данас младим људима тај појам самосталности изгледа непотребан.Зар нисмо сви једно и једино важни и приметни само ако смо у огромном савременом мору информација? Пардон – у мрежи. Не чак ни у мору. И зар не би било погубно данас истицати било какву самосталност кад смо позвани на Јединство Мреже. Мреже која је безбедна у односу на опасностиу мору, где бисмо морали да се присећамо свих оних компликованихпокрета слободног пливања, где вребају немани нашег непознавања себе. Не, не. Ипак је много безбедније ту где се све кликом решава или брише. Ту где се и прошлост пакује у лако конзумну форму од које не боли глава не тера на размишљање. Гдесу нам исти измишљени јунаци и они стварни и где не слутимо да су јунаци по којима се кроје популарни ликови стварно постојали. Да је постојао неко ко би остављао свој дом и давао себе на жртву само да његов народ дочека боља времена. Да су врхунски јунаци гинули сваки дан у осами својих одаја у то како…? Полазећи од истине да исправљајући себе могу дати истински пример другима и рећи: „Угледајте се на мене.“ И да један добар човек заиста чини разлику и сме и треба да подигне своју светлост високо. Да сви виде и буду поносни што је такав човек из њиховог рода.
Ево шта великан из „давног“ прошлог века каже о великану из 12.века: „ Био је драг али неустрашив, леп али скроман, врло динамичан али смирен, друштвен али ипак усамљен…“ Зар није ово образац по коме се праве сви хероји у игрицама и филмовима? Зар није ово човек коме се дивимо у друштву, науци, спорту, политици? Зар није ово човек кога бисмо пожелели за комшију? Да ли их има још оваквих и да ли су живи ти гени у нама, јер је ово Србин из нашега рода. И то неко ко је имао све прилике да се поквари а није, ко је могао имати сво благо и сласти а одрекао се, ко је могао бити неприкосновен а дао се критиковати, ко је био једноставан а разумевао свет, ко је снагом своје личности заустављао ратове… Можете ли данас срести таквог човека? Не, не. То је сигурно немогуће. Па, зар га не бисмо одмах препознали и ставили да буде у најмању руку председник – нечега? Па, стекли смо толико знање за све ове векове од светог Саве до сад да сигурно боље видимо од свих оних примитивних људи наше историје који нису имали ширину образовања.
Да. Имамо ширину образовања и уско срце…простане видике и мале екране. Наше очи су одавно престале да примећују ван умрежених наочара. Па не видимо и не занимају нас јунаци из прошлости, не занима нас јунак у нама. Оно што се налази унутар нашег стешњеног срца и јесте генетски код којим ми препознајемо да припадамо једном древном народу, народу малом и поносном, који изнедри једног сина когасе сећа цео свет кроз све ове векове.
Неки Срби су скоро посетили Акру, луку у Светој земљи где се давне 1229.г. искрцао свети Сава и одмах ту у видокругу откупио древну православну светињу од Ђеновљана. Ту се последњи пут и помолио 1235.г. и кренуо пут Србије у коју није стигао. Дакле, тих двоје Срба једва нађу ту цркву у сад већ урбаној луци сасвим промењеног изгледа. Ушавши унутар зидина схвате да се налазе у грчком манастиру и да монаси итекако знају сву историју цркве и ко је српски великан. После толико векова Савини потомци су дочекани са сузама и дивљењем у некој страној земљи од туђег народа. Тражили су да та жена скине са ланчића иконицу светог Саве и да је остави у цркви.
Без прославе у школама, без података на глобалној мрежи, без нас савремених Срба жељних свега што није наше – свети Сава живи у срцима других народа као прави херој коме време не може обрисати име. Па, зар нећемо и ми постиђени скинути рђу са његовог Крста и узигнути га високо у нашим срцима…Зар нећемо поносно рећи – ми смо његови синови и кћери и царски изданак његов…И нас не представљају фотографије на интернету свима доступне, већ портрет читавог једног народа, нашег народа – од саве до данас. Портрет који није за кратковиде очи.
(беседу писала Дуња Бркић и сестринство ман. Ковиље)
