На дан 23. нов, 2025, у манастиру Враћевшница обележено је 50 година од упокојења Игуманије Ане Аџић (1900-1975). Мати Ана је била игуманија манастира од 1949.године. Овде ћемо објавити чланак који је објављен у часопису БОГДАЈ који је промовисан том приликом. Рубрика која припада Игуманији Агрипини је објава истраживања из монашке преписке Мати Ане. Овде на нашем сајту ћемо објављивати те материјале. Часопис БОГДАЈ као годишњак за духовно, културно и историјско наслеђе се може купити у манастиру Враћевшница, што је добра прилика да се посети гроб мати Ане.
Игуманија Агрипина
ИЗ МОНАШКЕ ПРЕПИСКЕ МАТИ ИГУМАНИЈЕ АНЕ
Мати наша Ана Аџић рођена је 1900. а упокојила се 1975.године. Како су текли дани њеног живота и како су сазревала њена размишљања, стремљења и интересовања прецизно и са пуно љубави описао је Оливер Ђорђевић у својој књизи „Одабрани записи и преписка Игуманије Ане Аџић“ из 2003.године. Писма која се у тој књизи могу наћи дају верну слику времена и јасно нам показују ону личност која је била кадра одрећи се свега и поћи путем не само монашким, него и путем који је некад подразумевао потпуну беду, болест и сиромаштво. Овде неће бити теме о Мати Анином путу сазревања јер је то неко већ много боље приказао, већ ће бити тема ко је била Игуманија Ана као већ зрела личност, као монахиња и као Мати.
Њена улога „Мати“ је њој већ била позната чак из Београда, још у раду који је имала при цркви који се може назвати како сама каже „активне свесне сестре црквене“. Затим улога Мати у Битољу. И у последњој фази њеног живота, то јест самој круни њеног живота – у монаштву, у манастиру Враћевшница. Бити „Мати“ може се назвати њеном природом. Већ као млада показује одлучну незаинтересованост за брак, иако испред себе има ретко светао пример својих родитеља и њиховог брака. Али, узима од својих родитеља све оно што их чини тако посебним личностима, укључујући и очев таленат за васпитавање. У монаштву како ће јој то само требати. Као старешина манастира добија не малу децу, већ готове зреле личности које ће морати научити духовности, нивоу свести и сфери живота изнад душевног. А материјал је дошао са разних страна и различитог порекла. Као и на Академији – уписују се многи, а да ли ће дипломирати у много чему зависи од те Мати. Сећам се мати Макрининих речи (из Управе Мати Ане): „Ми смо, као и у сиротишту – морали прво да их учимо некад и основним стварима.“
Оно што је привлачило пажњу и у дане када је Мати Ана ходала земљом, није било само њено порекло – била је угледна и имућна, ни њена познанства – познавала је свете и светле људе, ни њена скромност и спремност за подвиг – у тим генерацијама монаштва било је таквих много. Оно што је привлачило пажњу и онда и сад и убудуће – то ја како је она то све умела и могла. Одакле је извирала њена снага и способност, из каквог је то срца веровала и каквим је то очима бацала поглед све до наших дана и још даље…?
Чак и у новије доба, монахиње говоре новим сестрама: „Мати је вас све звала“ или „Мати је вас све окупила“. Има се потреба да се и даље њој оставља жезал управљања и штап пастирски. „Мати ће то решити. Идите на њен гроб.“ Мати је дакле од своје природе да буде родитељ, бивала родитељ не само у свом времену него је постала Родитељ који је некако изашао из оквира времена и постао „свевремени родитељ“. Као све оне свете Српкиње које знамо током страшне и велике српске историје, све оне које су следовале Богородици.
Када погледамо поближе, видећемо колико се различитих и разноликих људи обраћало Мати Ани као Мати. Нашла се под њеним скутом и Стевка Ђурђевић, потоња Преподобно мученица Стефанида Скадарска и Битољска. Нашао се под њеним скутом и Ристо Радовић, потоњи Митрополит Црногорско Приморски. Када се први пут појавио у манастиру Враћевшница, по препоруци сада светог Аве Јустина, скинуо је брже боље гусле са зида у Музеју и одмах засвирао пред Мати Аном и присутном сестром Ирином. По речима сад покојне схи-монахиње Ирине, Мати се окренула њој и тихо рекла: „Овај мали ће пробудити Црну Гору.“
Овде ће нас, у овом одељку нашег малог великог часописа „Богдај“ занимати ко је била Мати Ана као Мати, то јест као монахиња, то јест по чему је била посебна од свих осталих игуманија свог доба, и овог доба сад. Зашто нам се јавља и зашто већ озбиљно причамо и пишемо о њеној посебности, о чудима на њеном гробу, о људима које она зове кроз сан да дођу код ње и да јој кажу шта их мучи.
Најбоље би било, уз мало истраживачког рада, допустити Мати Ани да она своју причу исприча сама. Да чујемо и осетимо њене речи, да видимо како је размишљала, колико су биле велике и смеле њене визије.
У сарадњи са библиотеком Цетињског манастира, овде износимо све сачувано од стране покојног Митрополита Амфилохија Радовића. Писма су брижно чувана још из његових раних студентских дана, што много говори само по себи. Надамо се да ћемо тако сакупити и изнети све речи Мати Ане као монахиње и старешине манастира које би свима помогле да је упознају.
Берн, Швајцарска
Високопреподобној Игуманији Ани
25.11.1963.
Многопоштована Мати Ана,
Вјерујем да ће Вас изненадити место из кога Вам пишем ово. Овдје у Берну у Швајцарској налазим се већ 15 дана и ту ћу остати до идуће јесени на постдипломским студијама, Онај свој рад за кога сам купио податке летос нисам могао потпуно завршити да би досад био штампан. Омео ме је у томе овај мој пут. Па ће се то тако оставити док се не вратим у земљу. Покупио сам доста материјала из новије историје женског монаштва и трудим се да још покупим. Најинтересантнија личност на коју сам наишао је нека Стевка Ђурђевић, подвижница код Скадра у Албанији која је доцније дуго година живела код манастира Дечана. На њу су ми скренула пажњу њена исповедна писма, њих око 90 на броју, писаних на преко 320 страница. Ја сам извесне одломке из њих прештампао, имам их код себе. Сматрам да та исповедна писма спадају међу најлепша остварења наше новије богословске литературе и да својом дубоком религиозном доживљеношћу представљају нешто потпуно ново код нас. То је заиста светоотачка мисао и литература. Пошто знам да Вас и Ваше сестринство то много интересује, то се надам да ћете ових дана добити из манастира Ћелије један примерак тих одломака. Ја сам то дао једном монаху, оцу Атанасију, дипломираном теологу, па сам га замолио да прекуца и пошаље Вама. Радовао бих се ако то буде нешто послужило, а надам се да хоће као корисно Вашим сестрама.
Молим Вас, пошто то стигнете да прочитате да ми дате свој суд о њему пошто намеравам да то озбиљније обрадим и да буде штампано као посебна књига. То сам на брзину повадио и покупио основне податке о њеној личности. Можда би ми могли помоћи у томе. Та Стевка Ђурђевић је 1941.године, то ћете видети из података, отпутовала у Битољ и тамо умрла, вероватно 1945. године. Пошто сте Ви тамо били можда знате нешто о њој. Или неко од сестара које су дошле после Вас и биле тамо за време рата. Да ли се она тамо замонашила? Како јој је монашко име? Кад је умрла? Како је живела? Све ме интересује подробно. Као и сви остали подаци о њој.
С молитвеном захвалношћу се сећам Вас и Вашег сестринства и у исто време ево хоћу да искористим и Вас и Вашу обећану помоћ. У ствари, Ви сте ми највише и скренули пажњу на женску монашку литературу, те Вас молим да ме у томе и помогнете.
Жао ми је што нисам могао доћи до писама мати Јелене. То ћу морати покушати кад се вратим, а Вас молим да ако дођете у додир са још неком од монахиња које се баве тим или сликарством , да ми покупите те податке или упутите на њих.
Примите изразе посебног поштовања и молитвене благодарности Вама и сестрама.
Уз поздраве,
Ристо
П. С. Молим Вас, обавестите ме да ли сте добили из Ћелија „Исповести“. Шаљем Вам Разговор монахиње с Богом, песма Десанке Максимовић, о којој сам Вам говорио летос.
РАЗГОВОР МОНАХИЊЕ С БОГОМ
Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,
не уме да сања о земаљској срећи.
Ја знам да су сви на свету од мене већи,
и зли и добри и богати и худи.
Нема у животу спокојног сата
за који бих рекла да сам га заслужила.
Мени је доста мало звезданог злата
да не бих роптала ни тужила.
Када ми пошаљеш бол сагнем се смерно,
када коракнем бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила
па ма као црв било мало неизмерно.
Ако ти желиш зли ме вређати могу,
незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и праштам
ако је то мило праведном Богу.
Десанка Максимовић
Ман. Светог Георгија Враћевшница
На дан св. Оца Николаја 1963.
Поштовани и драги у Христу нам брате Ристо Радовићу.
Од Бога Вам помоћ и Светога Николаја чији дан данас прослављамо!
И то прослављамо са неописаном радошћу и блискошћу, љубављу и оданошћу. У Битољу у Богдају смо му слушкиње постале. Велику милост и чудеса од њега имали. Везу са њиме тако силну и његово присуство тако јасно, само што га нисмо видели и што нисмо видели ту његову руку која нам доноси и даје и умножава, брине и распоређује. Као ми он је био члан наше обитељи и био је са нама. Био је и други Николај владика ту!
И њих двоје, њихове свете молитве, давали су нам крила и радост, тако јасну, да понекад – осећали смо, да су наше груди биле сувише тесне да та радост стане у њих.
…….они су делили милосрђе преко нас, не само деци већ на све стране где су они знали да треба њина рука да доспе. У ове дане …..нечитко……радосни смо дрва убацивали у кућу највеће беде.
…….храна, одело, обућа, све је делио свети Николај преко сестара и деце. Владика је се повлачио као и да не зна о томе.
„Што више дајете, више ћете имати и то не бојати се да ће вам нестати“ тако нам је дао благослов свети и ми смо по томе слободно радили и редовно имали.
На звонари дрвеној у манастиру светог великомученика Георгија, Враћевшница, сливено је звоно 1956. у славу светога Николаја. Ми сечемо колач и многе молитве сједињујемо са светим оцем нашим Николајем шаљући….нечитко.…. пред престо Свевишњега.
У трпезарији сестринској…….нечитко……..после акатиста и после песма светом оцу Николају.
Прочитала сам сестрама Ваше писмо и Десанкину песму.
Оне Вас поздрављају и очекују „Исповедна писма“ наше сестре Стевке, монахиње Стефаниде. Она је као бисер скривен у земљи. Наша читуља почиње са именом – монахиња Стефанида. Ви сте је пронашли. Тај бисер скривен у земљи. Свети Николај Вам открива. Не осећам се достојном заиста да изговорим речи „она је била моја сестра“. Уствари те речи тачније ће звучати пред Богом да кажем: „Бог ми је наредио и свети Николај да је позовем и примим у нашу свету обитељ“.
Али она није живела са нама већ је живела засебно. Само је са нама ишла у цркву и ми смо се бринули о њој. Једном сам је ја сачекала а друге су сестре измакле пред нама пут ка цркви. Она је увек ћутала путем а ја бих понешто проговорила. Па јој једном кажем: „Што ти ништа не разговараш, сестро Стевка?“
Она се мало замисли и лепо ми одговори: „Немам шта.“
То Вам довољно каже да она није имала везу са земљом, ни са нама њеним укућанима.
Ваше дело ме подстиче да пишем о њој све шта знам за мога живота. И хвала Вам, јер бих то пропустила. Нас три се овде налазимо које смо биле са њоме у Битољу. И сведоци смо њеног испосничког живота. Сестра која је њу неговала и на самрти јој је била, живи сада у близини….нечитко…..и писала сам јој да ми допуни својим знањем о њеним последњим данима испосничког и мученичког живота. Њу су Немци тукли да је плафон и зид изнутра био сав ишприцан њеном крвљу и после тога су се њој отвориле ране, а очи јој се нису виделе од отока лица. Ово се десило што није испуњавала наредбу за замрачивање града. Она је читала по целу ноћ и молила се. Пред мој полазак са сестрама из Битоља звала сам и њу, она није желела кренути, остала је са сестрама које су остале у Богдају. Ја сам је пред растанак фотографисала. Снимак је таман јер је било облачно.
Много нас интересује Ваш живот тамо, а мене посебно. Сестре желе знати да ли сте понели гусле српске да им певате. Ја бих желела да Вас упознам са мојим братом чије ће познанство Вама донети много користи.
Пишите му са мојом препоруком и кажите му шта Вас интересује.
Сестрински поздрав
Мати Ана са сестрама
Са стране написано
Николај је студент Београдског Богословског факултета сада професор у Оксфорду.
———————————————————————————————
Манастир Ћелије, 18.12.1963.
Света мученица Варвара
Јеромонах Атанасије
Упућено Мати Игуманији Ани
Поштована у Господу Мати Игуманија,
Из Швајцарске ме је замолио брат Ристо Радовић, мој школски друг, да Вам прекуцам и пошаљем исповести ове Божије душе. Опростите што до сад то нисам послао.
Молите се Господу Христу за брата Ристу и јеромонаха Атанасија
09.01.1964.
Берн, Швајцарска
Писмо Риста Радовића упућено м. Ани
Поштована мати Ана,
Много сам се обрадовао Вашем писму. Благодарим на пошиљци у њему, само ми је мало криво, ви имате толико ваших потреба у манастиру да бих уствари ја требао да помогнем. Надам се да сте ових дана добили из манастира Ћелије „Исповести“. Писао ми је отац Атанасије да их је послао. Много сам Вам захвалан за нове податке о подвижници Стевки, монахињи Стефаниди, и радујем се што ћете ми и своја сећања забележити јер имам намеру да се њеном личношћу врло озбиљно позабавим. Она је изузетна особа у духовном животу нашег времена, нешто слично старцу Силуану који је умро у Светој Гори 1938. И о коме је већ написана једна обимна студија од јеромонаха Софронија у Паризу. Њега је познавао и владика и са њим водио разговоре у Светој Гори.
Професору Зернову сам послао Ваше писмо а и сам сам му писао. Ја бих хтео на идућу јесен отићи у Енглеску и уколико буде он могао да ми што помогне, био бих му веома захвалан. Јер без обезбеђења какве стипендије ја то не могу извести сам ни у ком случају, а то бих толико желео. Ја сам, хвала Богу, добро. До јула месеца имам обезбеђене све услове за рад и живот, тако да са те стране нема сметње. Имам стипендију старокатоличке цркве.
Сестрама свете обитељи топлу благодарност на сећању и поздравима.
Што се тиче гусала, нажалост немам их са собом. Отпутовао сам врло брзо, пошто сам био закаснио због извесних компликација. Но, с друге стране, ови овде и немају много осећања за тужни јек балканских гусала као ни за лепоту српског гостопримства.
Ваистину се Христос роди.
Вама и сестрама топле поздраве и у Христу братске жеље,
Ристо
М. Св. Георгија Враћевшница
29.02.1964.
Драги у Христу брате Ристо,
Од Бога Вам помоћ и Светога Георгија.
Ево дође дан да Вам одговорим. Прво ћу рећи, да је Ваша честитка Божићна велику радост донела манастиру, како писмо за нас старије, тако за све слика; у ноћи на путу Пресвета са Младенцем на магарету, умилна и уметничка слика. Доћи ће под стакло наручено и сестре желе да буде стављена где ће је сваки дан гледати и казале су у капели зимској да буде.
Хвала Вам на братској љубави.
Шта највише желим да за Вас учинимо, то је, да се брат наш Николај Зернов постара да Вам омогући стипендију у Оксфорду. Данас ме је обрадовало његово писмо, где ми под првом тачком одговара: „Ја ћу уредити све све шта могу за долазак овде брата Риста. Знам његов чланак у Гласнику, он је врло добар.“
……..
Пре рата, Коља ми је тражио у Студентском дому да пошаљем да за њих има стипендија. Али после рата то се изменило и студенти који су одлазили добијали су неку приватну службу да се издржавају и нешто уче. Обично само језик. Они нису добро пролазили јер се тамо плаћа школа, а плате су биле мале и тако даље.
У Лондону Марија Зернов-Кулман и у Оксфорду Николај са с…нечитко.… држе Студентске домове по….нечитко…. а у Оксфорду имају и цркву у дому, једину православну у Оксфорду која служи свим православнима на смену. Овај предлог немојте никако примити да се запослите и учите јер уместо да сте на часовима то време ћете прати судове и слично. Ви се држите само тога, да тражимо за Вас стипендију. Не из гордости. Добро је снисхођење, али ако је само једном посреди и сме се пропустити време и на то. На овај начин не можете постићи науку. То Вам је јасно. Мислим да је боље што пре ово да сазнате. Ја Вам саветујем да се што чешће дописујете са Кољом и опширније иако је он кратак. Због велике заузетости Ви му пишите опширније. Његов је карактер чист, истинит, добронамеран према свакој души, брат, прост, не вређа се. Његов је циљ да упознаје људе и да брине о њима. А…..нечитко….. пријатељство сматра да је се обогатио када је добио новога пријатеља, духовнога брата. Зернови су велики пријатељи са оцем архимандритом Јустином, њиховим професором а отац Јустин каже да је пријатељство са Зерновима небески дар. Особито отац Јустин цени Соњу Зернов. За Вас би она била најдрагоценија личност од духовних бића која се сада у свету могу срести. Зато не пропустите прилику да се упознате. Ја ћу Вам овде ставити неку адресу…..(адреса) …. и има телефон…….
Њу је тешко наћи јер је целу себе дала на службу за ближње. Има биро за незапослене Русе и створила је Дом за руску децу и сазидала им је цркву. ….нечитко.….Париза …..нечитко…..је …..нечитко…..цркву.
……нечитко……Париза је дом њихов. Најмлађи брат, лекар Владимир Зернов, станује у кући испод Софије и она ручава код њега, па се ту најлакше може споразумети и наћи Соња. Сви су они добили документе своје у Београду и они су сви нама сродни душом и браћа.
Спремила сам Вам житије мати Стефаниде исцрпно колико сам знала и тачно колико сам могла верније. Ви потврдите ко је њен духовни отац био у Високим Дечанима и мени јавите. Старам се за осталу литературу. Написано је житије схи-игуманије Јефимије. Писале су њене сестре.
Ових дана ће доћи до мене мати игуманија Гаврила да то прегледамо. Мати Игуманија Јелена сам тражила да спреми, као и после и на друге стране сам предузела и предузећу. Добила сам везу са сестринством из Берова. Њих је 6 и све старе од 50 година па до преко 85. Ако питате за неке њихове податке сад могу добити.
Ви би могли преко Софије тражити књижицу у Паризу штампану о мати игуманији Екатерини Хоповској која је довела сестре из Русије и обновила ново монаштво у Србији и веру.
(Тражите са хоповским сестрама које су сад у Француској а од њих добијене податке од Соње тражите)
Спомените мене да Вас упућујем на њу и да ја молим ако Соња долази у Берн молите је да Вас потражи. Ако не то тако, ако Ви одлазите у Париз потражите Ви њу. Она се налази у среди духовних личности у Паризу. Покојни отац архимандрит Кипријан Керн био је Соњин највећи пријатељ и члан нашег Руско-Српског кружока у Београду, као и Зернови.
Ја журим све да Вам кажем шта мислим да може бити корисно за Вас јер сам слабог здравља. А после мене нема ко да Вам то каже зато овако изгледа ово писмо
Мати Стефаниде фотографију имам филм.
Хоћете да Вам пошаљем или за сад нећете?
Пишите шта желите.
Као наслов реч „Исповест“ или „Исповедна писма“ саблажњава, то да знате. Значи, није истинита реч Цркве да је исповест тајна нити се смемо исповедати, грех шта је грех.
„Писма“ , „Записи“ – довољно је рећи. И грех……нечитко….
Сестрински поздрав,
Мати Ана са сестрама
08.02.1967.
У манастиру Враћевшница
(писано 3 дана)
Молим, молите се Богу за нас.
Драги у Христу брате Ристо,
Од Бога Вам помоћ и светога Ђорђа, светога Саве кога скоро са радошћу прослависмо са мноштвом народа и деце и Три Јерарха који нам сада наилазе. О Рождеству нас обрадова Ваша честитка и фотографија наше мати Стефаниде. За све хвала. А доста сте и укора добили. Не може се одржавати веза пријатељства после две, три године паузе и потпуног ћутања- тешко је. Престала сам и мислити и молити се за Вас. Много сам озбиљно примила ову везу нашега сусрета да буде на корист Цркви и вери. А ја ево одлазим ускоро са овога света. А што нисам ништа постигла према жару мојих жеља… Ја сам у првој деценији мојих лета узвикнула: „Децо, и ја хоћу да будем Свети Сава!“ Ово Вам рекох да боље разумете моју радост због Ваших чланака у Гласнику и жељи да наставите у том правцу и да Вас помогнем. Ту да уђе и монахиња Стефанида и тако даље.
——————————————————————————————–
Позадина честитке
Пише се у Грчку оцу Амфилохију 1967/68.
Христос Воскресе
Радост нам донесе!
Желимо Вам све најбоље од Господа и очекујем Вас код нас, ако долазите, са молбом.
Надамо се Вашим светим молитвама и светом благослову,
Недостојна игуманија Ана са сестрама.
—————————————————————————-
(писмо нема почеак)
…..толико моја кратковидост види а Ви сте при послу већем, радите, усавршавате себе да дате у своје време својој отаџбини велике услуге, Боже дај, ја Вам желим.
Рада сам када сам чула где сте и на каквом труду. Та ….нечитко…..у жељи ……нечитко.….ако би Вам могао наш владика нешто помоћи неком препоруком. Замолих га и одговори ми да му је жао што сте одбили састанак са њим али ми шаље препоруку Вама на г. Костића(?) који је владици велики пријатељ. Рече да је он тамо завршио Богословски факултет ….нечитко.…. и оженио са Гркињом …..нечитко…..и најближе стоји уз Архиепископа Хризостома и доста Вам је само да се држите њега, знате се с њим. Наш је владика прави отац свима нама и психолог па и Вама …….нечитко……не могу да нађем писмо владичино и ово напамет цитирам и треба ми име тога г.Костића. Звучи македонски, али ваљда нема још неки Костић. И неће бити забуне. Мислим да је добро кад Вам наш владика њега препоручује што се без сумње можете ослонити на њега и као на пријатеља и заштитника.
Желимо Вам успеха у раду и Небеску помоћ и везу да имате при труду умножавања светиње Духа у Вама а ради делења истога другима који га траже и жеђују за Њим. А и онима који га не знају тражити јер су изгубили правац, али њих Бог не оставља јер не жели ниједна душа да Му пропадне. А душе се буде, не губе се. Сазнавши примере у Русији колико траже Јеванђеље и преписују га, ја сам накуповала Јеванђеља и свуда га делим као уздарје не гледајући ко је ко. И свака се душа обрадује као озебо Сунцу. Нико ми није још одбио. Како га смота брзински да му други не виде. А лице сине унутрашњом радошћу.
За сестру нашу преподобну монахињу Стефаниду ја сам Вам детаљно сво моје знање написала и послала у Швајцарску. Дупликат налазим, имам и слику свете Стевке. Њен исповедник је био покојни отац Димитрије, архимандрит у Битољу. Шта год још могу сазнати записаћу, и ако мене у животу не нађете сестре ће Вам предати. Мати Макрина о томе брине и о библиотеци мојој. Хвала што се старате о мати Стефаниди живо.
Ако мислите доћи овамо кроз које време, ја Вам ово пишем са напором из постеље.
Зато се не жалите што је овако. Бар 20 пута је прекинуто мојим кашљем и тешким дисањем астме. А и пословним разговорима.
Питомац манастира Враћевшнице богослов брат Зоран много Вас поздравља. Он је у трећем позват у војску. И трећи је разред Богословије Светог Саве у Карловцима.
Сада је на одсуству па сам говорила са њим о Вама. Он је много заволео грчки и ја молим да се са …..нечитко……кад будете могли неком подесном књигом. Речник му треба. Уче из скрипти, то је тешко. Он би волео свето Јеванђеље на грчком, рече ми. Зоран нам је врло добар у свему, хвала Богу, помолите се Богу за њега неки пут, молим Вас.
Желели би да се одлучи за монаштво, али он нема примере пред собом и сви му говоре обратно, његови и околина.
За Вашу жељу се радујемо, нека Вам Бог да по жељи срца Вашега, а на корист и напредак наше Цркве и вере.
Ја замишљам духовну Академију у Хиландару, где би Ви могли вршити велику акцију. Ништа ново, само наставити традицију рада Светог Саве. Размишљајте о овоме. Издржавање би се створило, али Грци тешко одобравају улаз и боравак. И о томе поделујте и проговорите у некој доброј прилици. Иначе ми се прима идеја да се спасава Хиландар и сва остала добра.
Пишите ми о том?
Оче, опет Вам желимо сва добра од Бога.
Сестрински поздрав примите од свих сестара и грешне мајке,
Игуманије Ане
16.08.1972.
Манастир Враћевшница светога Ђорђа
Благословите, оче Архимандрите Амфилохије.
Од Бога Вам помоћ, од Бога Вам здравље и крепост духовна а пре свега спас душе. Хвала Вам на честитци Ускршњој, хвала Вам за сарадњу и штампи. По оцу Василију шаљем Вам три молитве које ћете волети . Молим, пошаљите ми своје мишљење о моме предлогу о Хиландару. То ми на срцу лежи. Ја неразумна само се на светога Саву живо надам и на Вас и Вашу братску помоћ своме народу који на Вас чека и молим Вас да се заложите за ову ствар. Ја мислим да само вама може да успе овај предлог и никоме више. Да Ви предводите овом духовном Академијом. Да Ви једини можете да издејствујете код Грчке власти да то дозволе. Од Бога Вам помоћ и дати моменат да се за ово заузмете. Молим Вас да много о овоме мислите. И кад можете да ми одговорите. Желим да дочекам тај дан. Разумем да је све у Божијој руци. Али знам да Бог тражи од нас дело.
Пишите ми шта би ја требала да чиним да се ово дело покрене.
Проигуман Никанор се много са овим саглашава, говорила сам са њиме када је код нас долазио из Хиландара, и он би радо прихватио. Али се не може то без Вас.
Овај мој рад „У славу Бога“ молим Вас допуните ми и оправите. И такође дајте мишљење. Рад постоји већ по црквама и највише се одражава шићем за све цркве. Одежде и све потребе – добровољно. А прва тачка и трећа је мање разумевања нашла јер немају вође.
А шиће је занат и то су научиле. Хор понегде. А свест о духовној сили мало има одзива. Па ипак мислим да је то једини пут ка монаштву. Активне свесне сестре црквене оне су већ у манастирима, у Каленићу. Мало је одзива за манастире из народа у женском монаштву. Молите Господа за монаштво у нас. Да не посустане и да се боље …..нечитко.….. и очува завет монашки.
Ми девет година нисмо добили нову сестру, а тражили смо и надали смо се потпори старима, подмлатку потребном. Све ређи су духовници за исповест .
Да ли сте завршили рад о нашој сестри монахињи Стефаниди? Ја увек очекујем Ваш трећи чланак о садањем женском монаштву.
Сада ће изаћи књига о житију схи- игуманије Јефимије Раваничке. Послаћу Вам књигу. Сада је умрла игуманија Јелена и говорим њеним сестрама да саставе њено житије док све памте мајку. Она има и лепих песама. То је нова, монашка литература. Треба је сакупити и штампати. Треба да се мисли на то. Опростите, оче, за мој многи говор, заморих Вас али и пробудих. Да нас не заборавите. Да се сетите корена свога да му је потребна помоћ Ваша.
Дубоко Вас поштује и очекује Ваше радове и Ваша мишљења.
Молим Ваш свети благослов и свете молитве,
Недостојна Игуманија Ана са сестрама. Опростите.
1973.
Манастир Враћевшница светога Ђорђа
Христос Воскресе
Блгословите, оче Архимандрите Амфилохије.
Од Бога Вам помоћ. Ево први успех-штампана је прва књига житија српског обновљеног монаштва, житије покојне схи-игуманије Јефимије Раваничке и ја Вам припремам књигу да Вам је пошаљем на дар које је и захвалност Вама на заузимању у томе правцу. Жељна ћу бити чути Ваше мишљење о књизи. Жеља нам је била да остане писање духа …..нечитко…….чисто монашкога, онаква како су сестре ставиле на хартију из своје душе. Ја сам нарочито молила да коректор не поремети дух монашке литературе. Ја сам углавном задовољна.
Чули сте о пресељењу у вечност наше игуманије Јелене. Сада стално дајем њиховим сестрама подстрек да се одмах предузме бележење о њој. И ако будем жива …….нечитко…….бдићу над тим да остане у природноме духу монашке литературе. Она има збирку песама . То се мора посебно штампати ако се довољно сакупе. Песме су монашкога духа и лепе. Ми их певамо. Она их је поглавито писала живећи као игуманија Аполинарија, тј. Јелена у Враћевшници. Има и збирку поука сестрама. То ћу ……..нечитко……
Чула сам да постоји књига о мати игуманији Сари, али њу нисам видела и ништа не знам рећи. Код нас је нова појава да се смањио долазак нових сестара по манастирима. У нашем најмлађа сестра је дошла код нас пре 10 година. Трудимо се да добијемо сестре јер старе брзо старе, али нема. Ретко где се јаве нове сетре. Ово ме много брине али Бог све зна и врши своје. Верујем Господу.
У пољу обично радимо саме и по старом начину семена, ђубрења, саме сестре сеју наша семена.
А једино Задруга нам пооре трактором дубље. Прво су се бунили, сад виде да је то наше боље и ћуте. Наш производ цене и траже. За живот стиже.
Светога Саву врло лепо прослављамо. Све боље.
Народ долази на Причест обилно, а обично по својим обичајима. Има и невенчаних али децу сви крштавају и опевају се. Редак изузетак- штампу купују црквену.
Хвала Вам што сарађујете. Мислим да би требали са неком групом и да дођете да се не делите од Србије. Ако дођете молим Вас дођите до нас неки дан на одмор и да разговарамо.
Ја сам собни болесник, никуда не могу више. Ја не идем ни на контролу лекарску у Горњи Милановац, зато се само на Вас надам ако доживим.
Још једну радост имам да јавим, да је мали Ваш брат богослов. Ако дођете и њега доведите, много желим да га видим и упознам и да се код нас чешће реши да дође. Пишите му Ви, оче, нека ми испуни ову жељу. Он неће доћи на мој позив јер се стиди и не познаје нас.
Хвала Вам на заузимању око наше….нечитко…..јадна је запала у Индонезију …..нечитко…..што се налази у тој земљи. Она није добила писмо од Вас, много је њој то жао. Знала је да ће неку утеху добити од Вашег писма. Ја сам њој предложила да пређе у Аустралију, она каже да то не сме мужу ни да спомене. Његова је идеја да помогне своме народу. Он је примио Православље и њихова кћи мала Јелица. Он се зове Милан, а она Радмила.
Неки пут се помолите за њих да их Бог спасе и избави из Индонезије Радмилу и Јелицу. Она је очајна а ја сам болесна од туге за њом.
Отхранили смо је од њене треће године и школовали је. Има филозофски факултет и 5, 6 година службе државне. Тугује за црквом.
Како сте Ви, оче, са Вашим студијама?
Ми се радујемо Вашем напретку и осећамо да тај Ваш рад има великога значаја за нашу православну Цркву и веру
А ја сам пуна наде да ћете бити користан Хиландару.
Пишите нам о Вашем раду и намерама. Да ли сте сачували здравље које треба да Вам служи за рад и напредак.
Сестрински Вам желимо од Бога све шта Бог пружа својим вернима, највише Светога Духа. Радоваћемо се Вашем писму које је велика утеха за нас.
Молимо Ваше свете благослове и свете молитве за грешну игуманију Ану са сестрама
Игуманија манастира Враћевшница Ана
27.11.1972.
Благословите оче Архимандрите,
По благослову Материном слободна сам да Вам ово писмо пишем. Мати се интересује да ли сте добили њено писмо у вези Хиландара и њеног предлога како помоћи Хиландару. Јер је то питање увек на дневном реду. Она се много нада у Вас да ћете помоћи тој нашој највећој светињи. Ја Вам се обраћам за помоћ да спасемо и одржимо у светом Православљу једну душу. Наша питомица из дечијег дома Радица, Радмила Нововић Рахмат удата је за Индонежанина у Бандунг. То нас је јако погодило јер је то исламска средина. Од хришћана су католици и разни протестанти, адвентисти и други секташи. Ја је стално одвраћам да не иде ни у једну од тих цркава, мада су католички мисионари насртљиви и од њих највише стрепим. Мислим да се у Индонезији могу наћи само Руси и Грци православни и ту стрепим да ми је …..нечитко.…..Зато Вас много молим учините све што можете, заинтересујте се има ли православне цркве…..(град у)…. коме је и свештеник где има, и адреса, да се она са њеним….нечитко…… њему објаснити ради исповести и светог Причешћа то јест да остане Хришћанка.
Улазимо у Божићни пост и као што је Господ Својим Рођењем обрадовао Витлејемске пастире нека би и нашу Радицу и њену ћеркицу Јелицу и мужа Милана обрадовао и овога наступајућег Божића да се сједине с Христом у светој тајни Причешћа Вашим трудом и заузимањем.
Нека Вам је Господ у помоћ да би и друге то јест своје ближње духовно помогли.
Унапред захвална за све, препоручује се Вашим светим молитвама и моли благослов,
Грешна монахиња Макрина.
Манастир Враћевшница
Адреса у индонезији
То је њена адреса, да би што пре ступила у везу са свештеником шаљем Вам је.
Мати и сестре моле благослов и молитве.
Надам се помоћи и одговору.
Свети апостол Филип да Вам помогне.
Фотографије ових факсимила (у архиви их има 14) рукописних белешки покојног Митрополита јасно нас враћају у време када испред нас није стајао Црквени Великодостојник, већ један млади студент у оно безбожно време коме је Мати Ана изгледала као велики ауторитет код кога га шаље његов Ава Јустин. Белешке су хватане на брзину на папирићима док она говори или пише да би могао да упамти и повеже ко је ту ко. Немојте се збунити што рукописи нису писани у очекиваној ијекавици. Чак је и то прилагођено писаној форми оној којој се обраћа. Само на пар места „промакне“.
У белешкама схи-монахиње Ирине, у летопису манастира за младога архимандрита Амфилохија налазимо следеће:
„Годишњи парастос Високопреподобне Игуманије мати Ане одржан у манастиру Враћевшница 13.11.1976…
„Блажена“ се певају и стижу отац Архимандрит Амфилохије и отац Атанасије. Њих је Мати много ценила и молила се Богу за њих. Говорила је „то је наша сада најјача духовна снага од млађе генерације.“ Отац Амфилохије се облачи и служи и он Свету Литургију….
Излази шпалир из цркве и креће ка гробу Материном да се одржи парастос…Гроб су окружили служашчи свештеници обучени у потпуном одјејању, и то: отац Амфилохије, отац Атанасије, игуман отац Јулијан, игуман отац Мирон, отац Варнава, отац Георгије (манастир Благовештење код Страгара), отац Герасим, игуман отац Касијан, отац Сава и прота Милан и отац Зоран. Волела је Мати монахе и свештенике. Све је ценила. И тако су и били – служашчи и монахиње су певале које су стајале у порти око гроба са запаљеним свећицама. Кади отац Атанасије, пева свештенство „Благословен јеси Господи“, монаштво плаче и присутна родбина. Сада кади отац Амфилохије, сви певају „Со свјатими упокој“…
Паде ред на оца Амфилохија да беседи. Рече му игуман отац Јулијан: „Беседите Ви.“ И он право монашки одмах послуша, стаде, прекрсти се и поче – побожно, гласно и јасно:
„Славни Псалмопевац цар Давид каже – „Милост Твоја Господи пожењет мја всја дни живота мојего.“
Пред нама се налазе земни остаци једне велике игуманије и добре мајке Ане. И она је у овом животу живела, радила, расла, мислила и трудила се. Била је на земљи као и ми сада, али то није наш живот. „Милост Божија скупља од живота“. Где год буде записано име на земљи: на песку, камену, дрвету, хартији – тако где год се запише изгуби се запис. Изгуби се записано име и у нашим људским срцима. И тако полако се избрише и заборави. Запише се и у књиге, опевавају се и све то опет исчезава у прах и пепео. Векови пролазе и брише се са земље име записано.
Вечан помен и вечно сећање је не на камену, песку, дрвету и хартији, не на овом свету него на Небу. Вечна милост Божија, она извире из срца Божије реке живота. Блажени су они који се окупају у тој реци и име им се запише у Вечној Књизи Живота. Нека буде милост Божија силна и моћно Божије памћење у Вечној Књизи Живота са Пророцима, Апостолима, Мученицима и Праведницима.
Наша Мати је чезнула за нечим већим,нечим узвишенијим и драгоценијим. Оставила је славу овога света, а чезнула је и трудила се да се нађе у милости Божијој. Цео њен живот трудила се и жртвовала се да би задобила близину Божију.
Мати Ана приноси Господу своме девственост и топлу љубав Божију којом је горела када је окупљала сироту и незбринуту децу по Београду, Битољу, Трстенику и Краљеву. Трудила се и окупљала је жедне и гладне. Нахранила и напојила просећи и на својим леђима носећи храну да би се та сиротиња одржала у животу, да не умре гладна, гола и боса.
Читао сам њене дневнике које је писала још као млада девојка – само о нежној и незлобивој деци, о цвећу, све нежно и наивно је писала – значи са тиме се она бавила, њено срце и њена душа. Презрела је Мати Ана и своју лепоту, школу и младост, богатство и друштво, све је презрела само да задобије милост Божију. У манастиру Враћевшница пробуђена је душа Мати Ане. Пробуђена душа, срце раскрављено Љубављу Божијом. Изабрала је оно што је целог свог живота желела. Изабрала је најбољи пут да се сретне са Богом. Да буде у близини Божијој. И она је имала својих личних грехова као сваки човек, али она се увек трудила, жртвовала и давала себе на жртву за друге да би задобила милост Божију и близину Божију.
То поручује Мати Ана свима нама – да се раскрави срце наше, да се разбије камена тврђа срца нашег и да се наша дела сједине са Љубављу Божијом и делом Божијим. Да се са Господом нашим наша крв сједини, да се из срца наших очисти коров страсти.
Ето, сваки човек у гробу своме је прах и пепео. Једина нада је милост Божија.
Нека би Господ удостојио и нас да га славимо у Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. А нашој Мати Ани нека је „Вјечнаја памјат“и милост Божија.“
Сам летопис је као веома важан извештај дао потпуну слику и нас пренео у порту те године поред гроба Мати Ане. Млади послушни Архимандрит повинује се благослову Студеничког игумана и одмах налази речи…
Већ као старца, сви смо га јасно могли чути како увек сетно прича о њој, нарочито ако чује да сте дошли из Враћевшнице. Монаштво, нарочито женско монаштво јесте пробуђено у његово време. Свуда је никло из оног семена у срцу младога Риста и касније младог монаха Амфилохија. Мало је само нашао подстрека у својим духовним саветницима и дао немерљиве доприносе Цркви, како је Мати и осетила. Млад, решен и сигурно уплашен од предстојећег Пута који се одвијао пред њим, пред толиким задацима који се само као скица неодређено пред њим стварају, нашао је велики ослонац у онима који су тим Путем прошли пре њега. Сада је већ пет година од његове смрти, од Мати Анине смрти има педесет. Има већ и осамдесет година од смрти Преподобномученице Стефаниде Скадарске и Преподобномученице Марије (Скобцове).
Кад погледамо преписку Мати Ане из њеног монашког периода живота, видимо да су се свети привлачили, дружили и давали подршку једни другима.
Овде ће се, кроз овај пројекат звани „Богдај“, то јасно и показати као потпуно јасан и непогрешив програм функионисања Цркве Божије и друге моделе не треба тражити.
Завршићемо речима самога Митрополита Амфилохија:
„Ова књига са насловом Подвижнице Христове Љубави представља скромно свједочанство о тим и таквим дјевственицама и подвижницама које је изњедрио наш православни Српски народ кроз вјекове. О њима је мало писано. Подвизи и трудови многих од њих, често и имена њихова, остају од људи скривени, само Богу знани. Као да се на њима остварује ријеч светог Јована Крститеља: „Он треба да расте, а ја да се умањујем“ (Јн.3,3), и још више она ријеч Пресвете Дјеве: „Ево слушкиње Господње – неке ми буде по ријечи Твојој“ (Лк.1,38). Богородичанска сривеност пред људима и сабраност у тајни срца пред Богом, у смирењу и послушности, молитвено живљење и служење Христу Господу и ближњима – било је и остало основна врлина ових слушкиња Христових. Отуда и ови одломци из житија ових мудрих Христових дјева, описи њихових ликова и подвига, зрнца из њихових духовних опита, искуства и мудрости, нису писани ради људске похвале, него поуке ради садашњем покољењу хришћанском, посебно монашком, у знак радости и благодарности Божијој Љубави, у Тројици прослављаној, што је и наш род обдарио овим дивним подвижницама Његове Љубави, уградивши их у свјетлоносну житницу Царства Небеског, небески град Јерусалим, у заједницу Јагњета Божијег, закланог за живот свијета (Откр.21,23), заједно са свима светима Цркве Божије.“
Из Предговора књиге „Подвижнице Христове Љубави“ из 2009. г. у коју је увршћена Мати Ана
У манастиру Ковиље, Ивањица. Игуманија Агрипина
