(изрека Вилијама Блејка)
Постоје људи који нису чули за Вилијама Блејка (1757-1827) и они који у њега и данас верују као у месију. Постоје они за које је он само лик којег глуми Џони Деп у филму „Мртав човек“ Џима Џармуша. Ту су и они који знају да је инспирисао Хакслија да говори о вратима перцепције и они који знају да је био омиљени песник Џима Морисона кога су та иста врата инспирисала да своју групу назове управо Тhe Doors, тј. „Врата“. Неки се, опет, њиме и данас баве на катедрама за књижевност.
Толико опречности данас, али за време његовог живота ствари су биле једноставне – Блејк за живота није уживао ни мали делић славе коју је стекао у 20. веку. Био је у сенци други романтичарских величина, суперстарова 18. и 19. века, као што је био лорд Бајрон. Превише другачији и затворен у свој песнички језик чекао је предуго да би га открили и почели да разумеју неки други песници и мислиоци.
Имао је посве другачији однос према сазнању и базирао се на визијама. Нису му биле потребне психоделичне дроге које су Хаксли и Морисон користили да би осетили и сами проживели нешто налик надахнућу које је њега водило ка истини. Наиме, Вилијам Блејк је читавог живота тврдио да комуницира са анђелима и да само преноси њихове поруке. Први пут је већ са 4 године обавестио родитеље д су му се анђели јавили и наводно су наставили да му се јављају током читавог живота. Такав однос према истини обележио је и песничку и сликарску поетику Вилијама Блејка. Са друге стране, поруке анђела нису биле сасвим усклађене са Библијским порукама. Отуда и његова поезија и његове мисли имају једну сасвим нову снагу и способност да нас отргну од уобичајених облика мишљења и прикажу нам једну свежу, виталну и другачију слику живота и гледања на ствари.
Покушаћу на примеру ове једне песме доказати значај и релевантност у данашњем времену како самога песника Блејка тако и поезије уопштено, јер на први поглед обоје изгледају тако далеки и другачији од нашег времена, а попут свих великих дела, дубоко су уткане у наше свакодневне животне проблеме и имају шта да кажу.Ова песма би требала да послужи као пример блискости поезије и нашег свакодневног живота – живи доказ да добри песници никад не застаревају и да поезија није неко романтично тра-ла-ла које служи само за мучење јадних ученика и присећање на нека давна, заборављена времена у којима су живели ти песнички чудаци. Као и филозофија, и поезија се данас третира као нешто што и нема баш превелике везе са животом него служи за шупље мудровање и кићено изражавање.
Интересује нас песма „Отровно дрво“ која говори о међусобним односима људи.
Јабука представља лукаву и индиректну освету: значајно је то што јабука расте на Блејковом отровном дрвету, и да говорников непријатељ краде јабуку, јер ово волшебно подсећа на причу из Постања где су Адам и Ева преварени да поједу плод са Дрвета познања Добра и Зла. Сатана, прерушен у змију је онај који је ласкаво преварио Еву да поједе воћку, која се уобичајено представља као јабука, као и јабука у Блејковој песми. Пад Адама и Еве се догодио, наравно, у врту који је Рајски; док је Блејков Еденски „врт“ тамо где његов непријатељ среће смрт. Ове паралеле подижу Блејкову параболу о потиснутом гневу и освети на Библијске висине.
Oва моћна и занимљива мала песма говори о томе како устајалост беса може променити човека у нешто смртоносно и изопачено ако се не проветрава искреношћу. Непријатељ је можда украо јабуку (на крају крајева ушао на туђе имање и крао у туђем врту) али он је био преварен мислећи да је нешто тако смртоносно и отровно (говорников бес) нешто фино и укусно (јабука). Шта можемо закључити из ове врло сложене метафоре? Једна могућа интерпретација је следећа: Блејк тврди да потискујући праведни гнев потајно почињемо да правимо шеме како би се осветили непријатељу и – свесно или несвесно – то нас своди на то да смишљамо замке како бисмо непријатеља оборили, тj. ухватили.
Коначно убиство је изван контроле наратора, и песма ово осликава тако што се време мења из прошлог у садашње.
Дрво о коме се ради се гаји у уму!
Види се да се ту ради о говорнику који разговара с пријатељем и тако решава проблем, а с непријатељем не решава ништа и непријатељ завршава мртав под јабуком а говорнику је драго што се то коначно завршило. Али кад се ту мало пажљивије прочепрка, ишчепркаће се једна од најважнијих животних лекција која се не може и не сме игнорисати како на индивидуалној тако и на друштвеној разини. Кренимо редом. Да би се дошло до дубине морамо проћи кроз површину тј. оно што се очито види. Рекао сам већ да говорник с пријатељем седа, разговара и гнев нестаје. С непријатељем не разговара, ствари остају нерашчишћене и “гурају се под тепих“. Уколико би све остало на томе све би било у реду и не би било потребе ни за песмом нити за посебним промишљањем о таквим проблемима. Али као што Блејк каже гнев се похрањује у нама и расте јер га ми хранимо – свесно и несвесно („растао је дан и ноћ“ каже песма). Будући да тај гнев и коресподентни осећаји не нестају, него расту они неизоставно мењају и нас саме након што смо их „узгајили“ у себи довољно дуго времена. На крају тог еволутивно-дегенеративног процеса по правилу се роди нешто ружно. Како се то ради? Како ми то хранимо те отровне емоције? Блејк каже да ми хранимо те негативне емоције својим страховима, напајамо их својим сузама и сунчамо их углађеношћу и уљудношћу. Уљудни смо и цивилизовани с „непријатељима“ иако дубоко у нама, уз нашу свесрдну помоћ, негативни осећаји расту.
Све је ствар почетног става према некоме и ако мало проанализирамо ствари, сви то радимо милион пута на дан. Уколико смо пријатељски настројени према некоме имамо много разумевања и увек успемо пронаћи оправдање за себе, за своје пријатеље, за своју родбину, за свој народ.
Недавно сам прочитао да ми заправо готово ништа не знамо о другим људима без обзира колико их познавали – осим наравно оних баш најближих. Наиме, тај аутор тврди да ми својим мозгом, ставовима и размишљањима допуњавамо оно што објективно знамо и на тај начин креирамо слику о некоме. Узмимо да некога добро познајемо и да знамо хиљаду информација о том човеку и његовим поступцима. Ипак, то није довољно за целовиту слику тако компликованог и промењивог бића као што је човек. Тај аутор каже да наш мозак тај проблем решава тако што сам попуни празнине и на тај начин нужно деформише коначну слику. Деформише је у позитивном смислу уколико је реч о људима којима смо наклоњени, а појачава и увеличава негативан дојам уколико је то неко кога баш не симпатишемо. Управо то вели Блејк кад говори о храњењу и расту емоција унутар нас.
Блејк нас упозорава да, иако можда нисмо свесни тог процеса, он се ипак неометано одвија и попут болести расте у нама, јер га ми хранимо својим мислима и емоцијама. Као и било која болест која расте од микроскопског организма до нечег довољно великог да нас убије. Можемо то замислити као заметак рака. Он је у почетку микроскопски мален, не примећујемо га, али он расте и расте. Постаје све већи док се у нашем телу не појави један нови ентитет који више не можемо игнорисати и којег морамо, хтели или не хтели, бити свесни. У нашој песми на крају тог процеса рађа се сјајна, румена јабука. Нешто ново долази на овај свет. У говорнику се догодила симболичка и стварна промена која је представљена као привлачан плод јабуке. Сетите се, Блејк каже, сунчамо је осмесима и углађеним понашањем а хранимо је отровом и негативним емоцијама. Извана је привлачна а изнутра отровна (неодољиво подсећа на бајку о Снежани и вештици). Непријатељ види тај лепи плод, ушуња се, под окриљем ноћи, у говорников врт, поједе јабуку, отрује се и умре. Али то још увек није оно најгоре. Нашем говорнику, који је иницијално био добар, ЈЕ ДРАГО што је његов непријатељ отрован тј. мртав. Каквом човеку може бити драго видети неког отрованог у свом врту? Само лошем или монструозном човеку, човеку који годинама држао у себи, хранио, неговао и пажљиво прикривао отровне емоције. Наш говорник се нехотице преобразио у јако лошу и окрутну особу, којој је драго што су њени непријатељи мртви. Оно што је било намењено према вани, према непријтељима, доноси нежељене, али неизбежне промене унутра, неприметно мењајући иницијално добру особу. То би било отприлике оно што је очито.
С обзиром да се песма може дићи на ниво Библијских размера што се тиче јабуке, не би било лоше позвати у анализу и Библијског песника, цара Давида који ће рећи нешто из угла ове жртве отроване под јабуком. Рекло би се да је жртва дрзник који је крао, ноћу се шуњао, па у крајњој линији ко му је крив ако му се нешто десило. Откуд та „дрскост“ и слобода ући у нечији врт, у нечији свет и брати нешто што знамо да није наше, осећати да то нашем „пријатељу“ не смета, чак прија. Одговор је једноставан – жртва је у заблуди да га његов ненавидник воли. Он не слути да је пријатна ноћна шетња за њега шуњање и да су плодови које сматра пријатним уствари замка. Лежећи отрован испод дрвета схвата заблуду и по речима стихова из великог Псалтира мисли: „Зар ти, човече, истодушни мој…речи су ти мекше од масла, а уствари су стреле…као ближњему, као брату угађах…а за оно што не знађах питаху ме…поставише ми заседу у скривеном месту, као лав иза ограде своје…“ Дакле, иако у песми имамо само наратора и он се чини једини актер, кад мало боље погледамо – имамо и то дрво које активно рађа плод и имамо другог актера који би било боље да остане нем. Али, убиство је убиство, од Каина и Авеља. И жртава ће проговорити сама од себе у овој Јаговској сплетки.
Сада ћемо погледати како принципи описани у песми функционишу у стварном животу и како песма функционише у стварним, конкретним животним животним ситуацијама. Пре него што наставите даље, вратите се назад и још једном прочитајте песму тако да имате у глави садржај и да можете пратити паралеле повучене између песме и интерпретативних примера. Песма говори о односу међу људима с којима се често виђамо и на које смо свакодневно упућени, што значајно доприноси њеној релевантности у нашим животима јер се сценарио описан у песми врло често догађа у односу са нашим најближима. Уколико нас живцира неко кога виђамо једном годишње то уопште није битно. То је лако заборавити јер се не догађа на свакодневној бази и брзо избледи и нестане из сећања. Али, наши најближи су ту сваки дан и уколико се проблем с њима не реши док је у зачетку, он ће, као што Блејк каже, готово сигурно резултирати нечим гадним уколико прође довољан временски период. Сетите се само с ким се највише и најчешће свађате! Ко је у стању пронаћи и извући и онај мали живац у пети за који нисте ни знали да га имате? Наши најближи: родитељи, браћа, сестре, момци, девојке, школске или радне колеге итд. Зашто? Из једноставног разлога што сте свакодневно заједно и чисто статистички имају највеће шансе ићи вам на живце и зато што са својим најближим имате дугу историју мањих или већих размирница, свађа и нерешених проблема који су у нормалном расположењу прикривени навикама и уљудношћу.
Рецимо да једна породична свађа крене око тога што нисте опрали свој тањир. Шта најчешће изађе из тога? Изађе то да се на тањир почне надовезивати гомила ствари која је можда повезана а можда и није с неопраним тањиром. Обично буде нешто попут: „Ниси урадио то ни јуче…Неки дан си оставио чарапе на поду…Ниси никада усисавала кућу…Никада не завршаваш послове…Зашто увек морам све сам?…Ниси ни од какве користи…С тобом само проблеми…Сећаш се кад си направио ово…Сећаш се кад си направио оно…“ И овако се то везе све док неко не експлодира и не каже неке ружне ствари због којих касније редовно жали али онда бива прекасно. Поготово ако, не дај Боже, дође до насиља – што се нажалост врло често дешава. Сетите се само колико често у новинама или на ТВ-у можете прочитати или чути вест из црне хронике попут: „Убио жену а раније није показивао никакву склоност ка насиљу“, „Тинејџер украо очев пиштољ и убио неколицину вршњака, а био је тако миран дечко“, „Мајка угушила дете“ итд. И након таквих трагедија сви се питају откуда такви случајеви. Наизглед ниоткуда, али Блејк тврди супротно. Ништа не произилази из ничега! Сви ти случајеви вероватно имају своју историју догађања, нерашчишћених рачуна, репова разних врста, свесно и несвесно акумулираних проблема итд. Ствари се трпе, прикривају уљудношћу, гурају под тепих док то не прерасте у нешто друго, нешто ново, нешто ружно, нешто што ми више не контролишемо. Вратите се још једном на песму и прочитајте је имајући у виду овакав расплет догађаја и видећете да је позадина догађаја, које чак ни сами учесници нису свесни, врло вероватно налик току догађаја описаном у песми. Ваша задња стварно неугодна свађа, задња туча, задњи већи сукоб сигурно имају сличан сценарио. Ретко ко се крваво потуче или гадно посвађа због само неопраног тањира. Увек ту има мноштво ствари у позадини.
Кад говоримо, на ширем плану, о ратовима. Ствари се годинама гурају под тепих а споља су сви љубазни, углађени и говоре о просперитету и угодном животу. А отровна јабука расте и буја и када су људи свесни и када нису свесни тога! Док се не деси експлозија и док та промена не постане видљива. На свет је дошло, родило се нешто ново, нешто зло, нешто што је годинама било запретано али што је неумољиво расло. Букнуо је рат и одједном је свима било драго што им непријатељи „леже мртви под јабуком“. Често се питамо откуда се појављују ти силни ратни злочинци, људи који су у стању убити жене, децу, старце, заробљенике? Ко је учествовао у рату? Ми, наша родбина, бивши и садашњи суседи, бивши и садашњи пријатељи, бивше и садашње колеге? Па откуда одједном таква промена у неки људима? Када се узме у обзир толико десетина година притајене мржње или непријатељства, међусобног окривљивања и пребацивања за све учињено и неучињено лако је разумети одакле су се појавили монструми који су чинили зверства у рату. Уколико некога мрзите 20-ак година и свесно или несвесно га окривљујете за све лоше што се догађа држави и вама, онда је лако замислити људе којима је драго да су им непријатељи мртви. Такви људи су у стању починити свакаква недела. И то неретко с уживањем! Отровна јабука није само отровала непријатеље него је након толико протеклог времена отровала и онога ко ју је створио и хранио у себи.
Надаље, песму можемо интерпретирати и у контексту финансија, како индивидуалних тако и у светској размери. Како људи, државе, берзе (Вол Стрит) банкротирају? Једноставно! Због нерешених малих проблема. Довољно је сваки месец трошити мало више него што буџет може поднети. Испочетка то уопште није неки проблем. Али уколико му дамо довољно времена, тај иницијално мали проблемчић ће расти а сви људи којима се то деси, или дешава, ће се упињати из петних жила да се то споља не примети („сунчао сам их осмесима и ситним обманама“ – као што каже Блејк). Ако повећате бројке добићете веродостојан разлог за пропаст мноштва приватних фирми на локалном, државном, регионалном и светском нивоу. На почетку, кад се појаве проблеми сви су спремни на сарадњу уколико је реч о некоме кога сматрате пријатељем или неким од кога имате користи. Постоји добра воља за репрограмирањем дуга, за новим кредитом итд. Али ако се клима мало измени и ако односи захладе, ствари постају ружне. Разумевање нестаје и друга страна се почиње окривљавати за све могуће. Нерешени проблем, нерешени дуг неумољиво расте, компликује се и трује све упетљане. Кад ствари услед небриге постану озбиљне и не могу се више игнорисати тј. кад израсту у нешто ново, нешто видљиво, нешто претеће онда за такво стање није никада крива дотична особа, него неко други: лоша држава, лопови и преваранти, лажни пријатељи, породица која нас не подржава итд. Свако нађе, као што је раније споменуто, начин на који ће хранити то нездраво стање душе и ума.
…Наоко је све уредно. Сви се упињу из петних жила да околина ништа не примети. Можда се подижу и нови кредити да се добије привид бољитка или стабилног пословања, да се у то увере суседи, пријатељи, партнери итд. Али дуг незаустављиво расте прикривали ми то или не. Док не израсте у отровну јабуку, која нужно резултира разарањем породица, пријатељстава, пословних односа а, као што је лако видети на вестима, и дословном смрћу.
Јако добар и пластичан пример трансформације можемо пронаћи у Толкиновој књизи „Господар прстенова“ или у коресподентној филмској адаптацији у режији Питера Џексона. У филму се појављује биће звано Голум, које је иницијално било мали хобит, просечног карактера а током радње књиге (филма) под утицајем злом испуњеног прстена којег љубоморно држи уз себе, Голум се дегенерише у нешто што само издалека подсећа на човеколико биће. Исти принцип се понавља и са другим ликом, Фродом, који је иницијално јако племенито биће и баш је због своје племенитости и широкогрудости и изабран да носи прстен. Ипак, чак и такво морално узвишено биће потпада под утицај зла из прстена због свакодневног непосредног контакта с њим. Током филма јасно је видљиво кварење његовог карактера и да није успео на време уништити прстен, врло је извесно, да би уз још мало времена зло из прстена преобразило Фрода у дегенерисано биће попут Голума. Филм изврсно показује и доказује да је чак и најплеменитијим људима немогуће свакодневно носити зло у себи или на себи, а да нас оно не преобрази у неку негативну верзију нас самих.
Блејк и поезија уопште итекако имају шта рећи модерном читатељу уколико је он вољан посветити им мало времена и стрпљења. Велика дела остају велика дела за векове векова и то је оно што их чини великим. Увек имају шта рећи уколико смо спремни слушати. Као што је речено негде горе у тексту, највероватније је да је проблем у почетном ставу према поезији као нечем далеком, страном, неразумљивом, непрактичном, удаљеном од нас и од реалног живота. Дакле, ако мало модификујемо тај негативан став можда у њој откријемо доброг пријатеља и сапутника, пуног разумевања и употребљивих савета за живот, раст и угодније обитавање на овој нашој чудној лопти.
