Заједница живота

Инспирисано филмом „ Намаз од слатког црвеног пасуља“, Naomi Kawase

Naomi Kawase, из Јапана, једна je од најпризнатијих режисера данас.

На Канском фестивалу обратила се публици речима: „ Нико не може да живи сам… Имам утисак да у данашњем друштву људи граде сопствене баријере. У ширем контексту, те баријере нас могу навести на размишљање да се отарасимо других. Понекад особа изгледа веома раздражена из далека, али ако приђемо довољно близу, видећемо да плаче. Та особа само жели да привуче пажњу и наклоност других.“
Oна прилази управо прилази обичним и непримећеним људима, поручујући им да нису одбачени. Њихова вредност је у томе што припадају заједници живота и да су као такви заиста изузетни.

Овај филм је прича о заједници која побеђује смрт. Не говори о православном поимању живота и смрти, али закључак приче је да се људи у Духу познају. Па, да ли је реч о неправославнима? Кроз три главне личности у филму започето је трагање, поистовећујемо се са обичним људима овога времена, често презреним од других… они бивајући усмерени једни на друге, деле једноставне моменте радости, али и патње, и тако долазе до оног главног момента у коме је садржан цео животни пут, а то је сусрет. Сусрет личности, сусрет са Богом.

Постоји дубока поука која извире из филма: Вредност особе се не мери појединачним напредком и самим тим истицањем и издвајањем из друштва, већ уграђивањем у заједницу живота. „ Ја желим да ме ти видиш. Зато сијам“, говори месец. „ Све у свету има причу да исприча.“

Отац Александар Шмеман у свом дневнику записује: „ Волим све оно што се људима чини успутним и, стога, неважним ( ићи кроз сунчано јутро на посао, посматрати сутон, поседети на миру…) а што, како ми се чини, јесте она једина пукотина кроз коју просијава тајанствени зрак. Једино у тим и таквим успутним међутренуцима себе осећам живим, окренутим к Богу, једино се у њима осећа дамарање, сасвим другачијег битовања…“

Један други благодатни старац, Пантелејмон руски, каже: „ Говоре да су монаси оставили свет. А нама се више свиђа да кажемо да смо ушли у свет. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци…“

Главне личности из филма осећају Дух Божији у свему што им је дато у природи и поштују сваки моменат живота, трудећи се да и сами постани једно тело и да се уграде у вечност својим прихватањем тока живота.
Отац Александар Шмеман је нагласио једну веома важну ствар за нас монахе, а на сличну мисао наилазимо и у последњем обраћању лепрозне старице Toку, из филма. „ Одрицање од света није у одласку од света, јер и „ одлазак“, такође, може да постане својеврсна улога, потрага за собом и оним „ својим“. Одрицање од света је у ослобођењу од бављења својим местом у свету. И ту започиње мир који надилази свако поимање“.
Naomi Kawase истиче да се вредност човека искључиво мери радошћу и унутрашњим миром који се рефлектује хармонијом у саживоту са читавим светом.

Када закорачимо дубље у тему, о којој говоримо, и упитамо о томе Богом просветљене људе, добијамо следећи одговор: „ Оно што човек има и што вреди нису телесне и интелектуалне способности, већ то што он може да постане причасник Васкрсења Христовог, то што може да умре и да од данас живи Вечним Животом.“ Ово су речи оца Василија Гондикакиса који још додаје: „ Прави православни монах је васкрсли човек. Његова мисија није да учини нешто помоћу мисли својих , или да нешто организује помоћу својих способности, већ да животом посведочи да је смрт побеђена. Васцела творевина, простор и време, имају вредност зато што су пројава Љубави Божије.“ Дакле, Бог је тај који жели да га видимо. „ Љубав чини простор Рајем, а у време она доноси оно што је безвремено и вечно.“

Наши свети, који су са пажњом живели у хармонији са читавом творевином, су заправо у њој видели Онога који је хтео да буде виђен. Видели су Онога који даје живот и покреће творевину. Он жели да буде виђен да би ми пожелели да се сусретнемо са Њим и да будемо део Његове заједнице Живота. Заједнице Љубави.

Извод из дневника оца Александра Шмемана: „ Моје главно и постојано осећање јесте осећање живота. Речима је то тешко изразити. Можда је том осећању најближа реч „дивљење“, прихватање свакога тренутка и свакога стања као дара (за разлику од прихватања као „ онога што се само по себи подразумева, као нечега што је „самоочигледно“). Све је свагда ново, све је свагда, не просто живот, већ и сусрет са животом и, стога, неко откривење… Знам само да тај дар тражи пажњу, одговор… Већина људи живи не примећујући живот. Живот је за њих као некакав неутрални, безлични „ оквир“ њих самих, а не сусрет и не дар. Они не виде живот, као што не видимо огледало када се огледамо у њему. Или другачије говорећи: живот је као нека провидна врећа испуњена мноме, мојом делатношћу, мојим бригама, мојим интересима…“

Отац Александар тврди да човеков став према смрти одређује и његов став према животу. Он сматра да схватајући живот искључиво као „припрему за смрт“, ми обесмишљавамо живот. Ово је веома важно нагласити када говоримо о заједници живота.
„ Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као избављење од страдања, смрт као избављење од тог променљивог, сујетног и злог света, смрт као почетак Вечности – управо то јесте збир религијских и философских учења до Христа и изван Христа, у древној религији, у старојелинској философији, у будизму итд. Али Христос се заплакао поред гроба Лазаревог и, самим тим, пројавио Своју побуну против смрти. Одједном смрт престаје да буде природна, нормална појава и бива раскринкана као нешто противприродно, страшно и наказно и смрт тиме бива проглашена за непријатеља. Смрт је непријатељ који мора бити уништен. И овде се налазимо већ далеко од Платона и његових настојања не само да се привикнемо на смрт, већ и да заволимо мисао о привикавању на смрт, те да сам наш живот претворимо у „ упражњавање смрти“.
„ Христос је заплакао поред гроба Свога умрлог пријатеља Лазара. Христос не каже: „Он је сада у Рају и њему је добро, он се ослободио овог тегобног и жалосног живота.“ Христос не говори ништа од тога што ми говоримо у својим жалосним и неутешним тешењима. Христос не говори ништа. Он плаче. И затим, како вели Евангелије, васкрсава свога пријатеља, тј. враћа га управо у овај живот, од кога ми наводно треба да се ослободимо и да то схватимо као нешто што је добро.“

Отац Александар примећује да су хришћани прећутно почели да се враћају Платону са његовим супротстављањем не живота и смрти као два непријатеља, већ супротстављањем два света: „ овога“ и „ оностранога“ света у коме наводно блаженствују бесмртне душе људске. Али Христос уопште није говорио о бесмртности душе, већ је говорио о васкрсењу мртвих! И како не видети да између бесмртности душе и васкрсења мртвих стоји читав бездан! Јер, ако је ствар само у бесмртности душе, онда никакве смрти и нема; зашто онда све те речи о победи над смрћу, о разрушењу смрти и о васкрсењу?“
„ Када се Христос, после Свога Васкрсења, јављао преплашеним и разбежалим ученицима, они су мислили да виде привиђење. Али, Христос им је рекао: „ Не бојте се, Ја сам. Додирните Ме и, уверите се у то, јер привиђење нема тела.“ И потом је он узео храну и јео пред њима.“
„ Васкрсење тела – шта је то? Шта ће нам уопште тело у том тајанственом за нас, оностраном духовном животу? Зар нас философи и мистичари свих времена нису научили да је позитивни смисао смрти у томе што нас она ослобађа од те „ тамнице тела“, од те сталне зависности од материјалног, физичког и телесног, чинећи нашу душу потпуно лаком, лепршавом, слободном и духовном?

Можда ће нам се сва ова питања појавити у новом светлу ако се мало дубље замислимо над самим појмом тела. Какво је учешће и место тела у нашем животу, у моме животу?

Потпуно је очигледно да је тело свакога од нас оно што је променљиво и непостојано. Научници – биолози су израчунали да се све ћелије које чине наше тело, без изузетка, мењају сваких седам година. Према томе, оно тело које се на крају мога живота полаже у гроб, није ништа више „моје“ тело од свих оних (седам) предходних тела. У крајњем исходу, тело свакога човека није ништа друго до његово ваплоћење у свету: тело је, с једне стране, облик моје зависности од света, а са друге, облик мога живота, мога делања у свету.

Тело је, у суштини, мој однос према свету, према другоме: моје тело је тело као општење и као узајамност. Све, потпуно све у телу, у човековом организму, саздано је ради те узајамности, ради тог општења, ради тог „ излажења из себе“. Тело је оно што види, што слуша, што осећа, и на тај начин, што ме изводи из самоће мога „ Ја“.
Али, онда се, можда, мора рећи и обрнуто: није тело тамница душе, већ је тело – слобода душе, јер тело је душа као љубав, душа као општење, душа као живот, душа као кретање. И зато душа, губећи тело, одвајајући се од тела, у суштини губи живот, умире, чак иако то умирање душе није потпуно ишчезнуће, већ успење или сан.

Хришћанство – када говори о оживљењу тела – не говори о оживљењу костиjy и мишића као таквих, јер су и кости и мишићи, и сва материја, и све ткиво нашег света састављени тек од неколико основних елемената и, у крајњем исходу, од атома, а у атомима нема ничег специфично личнога, ничега вечно мога.

Хришћанство говори о обновљењу живота као општења, оно говори о оном телу духовном које смо ми сами током читавог свог живота саздали себи љубављу, бригом за другога, општењем, излажењем из себе. Хришћанство не говори о вечности материје, већ о њеном коначном одуховљењу, о свету који ће потпуно постати тело човеково, а то значи – живот и љубав човекова; о свету који ће потпуно постати приопштење Животу.“

Бог, који је Света Тројица, дакле заједница Личности, створио нас је да би смо и сами постали личности кроз заједницу са другима. Бити личност не значи „ бити свој“. Бити личност, пре свега, значи бити биће заједнице. Када издвајамо себе, кад смо усамљени, нисмо хришћани.

Наше постојање, као људских бића, немогуће је без љубави других. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге за које он није ни знао да их има. Сваки човек активира у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи.
Ако своје тело не користимо зарад општења са нашим ближњима онда живимо у добровољној изолацији, а то значи да свесно бирамо смрт. У том случају наше тело заиста постаје тамница душе.

Како живети у заједници живота?
Отац Василије Гондикакис нам преноси своја сећања на Ивиронски скит: „ Рад је имао лепоту и благодат Богослужења. Живот је природно текао – природно стање на планинама и духовно здравље у смирењу и неприметности. Нико ништа није радио из морања, нити је очекивао да чује “ браво“ од другога. Када су певали и служили Литургију, они су вршили главно дело, ради којег су и дошли у Свету Гору. Када су окопавали баште, радили су са истом пажњом и посвећеношћу. Зато си могао лако да пратиш њихово Богослужење, као што си и разговарао са њима о башти и времену.“

Како живети?
Сабирати живот за Вечност, а то значи – свиме живети као вечним.
Људи данашњице су веома усамљени и безвољни, интернет мреже су затрпане разноразним саветима за срећнији и квалитетнији живот, али сви ти мотивациони тренинзи су кратког даха. Само је ближњи, који већ овде живи вечним животом у стању да нас преобрази. Отац Александар Шмеман примећује: „ Све почиње од чуда, а не од разговора“. Управо нам Naomi Kawase у личности лепрозне старице Току доноси једно мало чудо. Наше је само да слушамо, јер све на свету има причу да исприча.

Сестринство ман. Ковиље

Српски православни манастир Ковиље
Жичка епархија
32250 Ивањица, Србија
(Посета манастиру је могућа од 8 – до 18 часова.)
тел:+381 32 760 020
имејл: manastirkovilje@gmail.com