ПИТАЊА О ЉУБАВИ

(На питања одговара Слободан Бркић, психотерапеут)

 

Какав је поглед на љубав из угла психотерапије?

Највише бих се сложио са  дефиницијом и странпутицама које је јасно описао амерички психијатар Скот Пек у својој књизи  „Пут којим се ређе иде“.

 

ДЕФИНИЦИЈА ЉУБАВИ

Љубав је превелика и предубока да би икада била схваћена, измерена или ограничена речима. Она је воља да себе проширимо, да бисмо помогли сопствени и туђи развој и сазревање. Волети људе значи волети и себе. Посветити се људском духовном сазревању значи посветити се сопственом и туђем развоју. Волети себе значи победити страсти и духовно напредовати. То конкретно значи уложити труд да се победе страсти од оних најнижих до оних компликованих. Потребно је, дакле, прво извежбати вољу на ситним стварима. Морам да знам шта хоћу а шта нећу.

 

ЗАЉУБЉЕНОСТ

Са извесног становишта заљубљеност је врста назадовања. Искуство стапања са вољеном особом вуче корене из најранијег детињства када смо били стопљени са мајком. Уз стапање имамо и осећај свемоћи кога смо се морали одрећи по изласку из детињства. Свима је познат осећај да кад смо заљубљени ми можемо све. Нереалност осећаја веома је блиска нереалности двогодишњака који се осећа као краљ са неограниченом моћи у породици и у свету. Заљубљени људи временом долазе до мучног осећаја да нису једно са вољеном особом и да ће она и даље имати сопствене жеље, укусе, предрасуде… Једна по једна, границе међу личностима почињу да се враћају на стара места. Кад дође до ове тачке, долази или до развезивања односа или до рада на правој љубави. Права љубав се често појављује тамо где недостаје осећање љубави, када се понашамо с љубављу упркос томе што је не осећамо.

Заљубљеност, за разлику од љубави, није вољна радња и то никад није свестан избор. Заљубљивање не представља ширење сопствених граница. Она је само њихово привремено и делимично рушење. Ширење сопствених граница захтева напор, док се ови пролазни осећаји постижу врло лако. Права љубав је трајно искуство – увећавање сопствене личности. Заљубљеност нема никакве везе са свесним духовним развојем. Мало грубље речено, заљубљивање је мала превара којом се служе гени да нас намаме у брак. Отупи нам свест на извесно време и без овог привременог, замишљеног и детињастог стапања и осећаја свемоћи, многи који су данас у браку би се са ужасом повукли од стварности брачних веза.

 

МИТ О РОМАНТИЧНОЈ  ЉУБАВИ

Једна од основних карактеристика заљубљености јесте наше уверење да ће она вечито трајати. На тим основама настаје мит о романтичној љубави – љубави за читав живот. Међутим, као што и дете пре или касније спозна да није исто или једно што и мајка и почне да гради его границе, тако после извесног времена и заљубљени пар схвата да нису једно и да свако од њих има своје потребе, жеље и интересе. У овој тачки престаје мит о романтичној љубави и људи се разилазе схватајући разлике…или се пак међу њима јавља љубав која подразумева напор да се прошире властите его границе, али и спремност да прихватимо проширивање его граница друге особе.

У том смислу, права љубав је напор и труд да се дигнемо изнад властитих слабости и тренутних потреба зарад  духовног раста нас самих, али и духовног раста људи са којима живимо. Уколико једна особа напредује а друга не, ствара се међу њима јаз који прети да их раздвоји. Они који су неспремни да расту покушавају да сачувају свој однос са другима тако што развијају посесивност – односно жељу за поседовањем другога, максимално се трудећи да зауставе раст оног другог јер их он плаши. Таквим људима није у интерeсу добробит другог, већ само себична жеља да сачувају њима драгу играчку. То доводи до тога да се друга особа осећа заробљено и спутано, често угушена сталним захтевима прве особе за љубављу и пажњом. У таквим условима, често се онај угушени напуни бесом и на захтеве друге особе реагује бурно и агресивно, рекло би се без повода. То онда посесивна особа користи да наметне осећај кривице и након свега јавља се  тешка патолошка ситуација, пребацивање кривице с једна на другу страну, док се учесници не исцрпе и доведу себе од наводне љубави до мржње.

 

ЗАВИСНОСТ

Зависност личи на живот паразита. Људи који су пасивно зависни, за разлику од активно зависних (супстанце или друго), налазе довољно јаке особе које могу да их носе кроз живот. Такви људи су изнутра празни и немају енергије да сами воле. Уколико се јака особа изгуби из њиховог живота они брзо налазе другу. У животу се труде само око оног што ће друге везани за њих и ако не добију очекивану награду – љуте се. Пасивно зависне особе пате од недостатка родитељске љубави и теже да увек буду у стању детета. Такве особе нису спремне на несрећу и патњу коју духовни развој подразумева.

 

ПОЖРТВОВАНОСТ

Када смо говорили о томе да права љубав подразумева труд и напор, требало је поменути да је пожртвованост за друге један такав труд. Пожртвованост подразумева нашу спремност и отвореност да људе видимо и чујемо онакве какви они стварно јесу а не онакве какве би ми хтели да они буду. Тек онда кад их видимо каквим стварно јесу, ми можемо истински одговорити на њихове потребе и дати им оно што им треба, а не оно што ми мислимо да им треба. У супротном, врло често долазимо у ситуацију да се само гордимо и јачамо своју сујету мислећи да нешто дајемо другима. Заправо од тог нашег труда и помоћи други немају ништа.

Та отвореност да видимо и чујемо друге и њихове стварне потребе значи проширивање властитих граница, надилажење властитих страсти и слабости, и отварање простора у нама самима за друге.

 

ЉУБАВ НИЈЕ ОСЕЋАЊЕ

Права љубав није осећање које нас обара с ногу. Права љубав је посвећеност некоме. Код праве љубави не мора уопште постојати осећање наклоности и симпатије. Ми решавамо да волимо некога без обзира да ли нам се тај неко допада или не. Љубав се састоји из рада на неком односу и храбрости да нешто променимо. С обзиром да је овде дело а не речи једини критеријум, уколико нешто није рад или храброст, оно се не може назвати љубављу.

 

ДЕЛОВАЊЕ ПАЖЊЕ

Суштина нељубави је лењост, а суштина љубави је рад. Ако не желимо да се потрудимо значи да смо или лењи или пуни страха.

Кад неког волимо поклањамо му пажњу и посвећујемо се његовом развоју. На исти начин треба да волимо и себе. Пажња значи да смо заборавили све своје обавезе и усмерили своју свест ка некоме. Најважнији начин на који ово вежбамо јесте слушање. Слушамо у два случаја: када ми треба некоме да пренесемо своје знање или кад треба нешто да научимо од некога.

Слушамо на пет начина:

  1. Не желимо да слушамо јер нам тај неко „иде на живце“
  2. Пустимо некога да прича као радио у позадини
  3. Правимо се да слушамо, а све време мислимо нешто своје
  4. Слушамо на прескок, углавном обраћајући пажњу на оно што је негативно
  5. Слушамо са сваком пажњом и одмеравамо сваку реч.

Најбоље је научити комбинацију свих пет начина.

Право слушање представља огроман напор и обично не слушамо људе зато што смо лењи. Кад слушамо људе дешава се следеће:

  1. Показујемо поштовање
  2. Што се човек осећа вреднијим утолико ће говорити вредније ствари
  3. Кад пажљиво слушамо схватамо да људи говоре важне ствари о себи
  4. Кад виде како пажљиво слушамо и други ће бити спремнији да чују наше мишљење.

Јако је важно да се удубимо и схватимо свет онога који нам говори. Енергија коју овај процес захтева толико је огромна да је можемо црпити само из љубави и жеље да са другима заједно напредујемо. За слушање је такође важна вежба стрпљења – не упадати у реч и сачекати да неко прво заврши да бисмо ми почели. Када нам мисли одлутају, извинимо се и замолимо да нам понове, јер тада остављамо утисак да стварно слушамо. Поред слушања, сво време проведено с неким иначе зовемо пажњом.

 

РИЗИК ГУБИТКА

Када улажемо труд у поклањању пажње ми се боримо против лењости и исто тако у том контакту са људима се боримо против страха. Када одлучимо да ћемо се потрудити у љубави ми улазимо на нову и непознату територију. Храбро одлучујемо да ћемо се мењати и да постоје ствари које су важније од страха. Страх који осећамо у том тренутку нам говори да ћемо бити повређени. Ако скупимо храброст и укључимо се у живот свакако ћемо осећати бол, али и радост. Чак и да будемо повређени, награду треба да извучемо из промене кроз коју смо прошли.

Основни страх који лежи у корену свих страхова јесте страх од смрти. То је, иза свих оправдања, разлог због кога се људи не укључују у живот, не комуницирају и не мењају се уопште. Смрт је једноставно подсетник да време које живимо овде треба искористити на најбољи могући начин.

 

РИЗИК НЕЗАВИСНОСТИ

Највећи од свих ризика у животу јесте ризикк одрастања. Одрастање подразумева да поред стања детета у себи формирамо и стање одраслог. Много људи само споља науче како се одрасли понашају, док у дубини душе остају и даље деца везана за мишљење својих родитеља. Прелазак из стања детета у стање одраслог је болан процес и одлажење од свега онога чему смо научени. То се не дешава само у раној младости, већ током читавог живота. Сваки пут када храбро иступимо из свакодневних оквира да бисмо напредовали – ми одрастамо. То је израз љубави према самом себи. Уколико човек остане увек само на нивоу детета, он постаје несрећан и празан, јер у дубини осећа да није довршио свој пут. Дакле, ми свакога дана прикупљамо храброст да научимо нешто ново и непознато и да направимо нови корак у одрастању.

 

РИЗИК ЗАЛАГАЊА

Ништа не доприноси продубљивању међусобних односа као залагање, јер без тога однос ће се распасти или постати веома слаб. Када говоримо о незалагању – постоје људи који се не залажу довољно јер не разумеју шта то подразумева и постоје они који знају и беже у страху од тога. Ови други су углавном били повређени неком приликом кад су се залагали за некога или се никад нико није заложио за њих. Они обично напуштају сваки однос у страху од повређивања.

Сваки међуљудски однос има своје успоне и падове и морамо прихватити ризик суочавања са самим собом и са променама. Суочавање и промене нашег света долазе са упознавањем сваке нове особе. Уколико желимо да са том особом остваримо пријатељство морамо у себи направити места за њу, морамо да ризикујемо, да се мењамо, да проширујемо своје старе границе. Управо овим ми постајемо богатији и залагање нам доноси велику добит.

 

РИЗИК СУОЧАВАЊА

Највећи ризик у љубави јесте ризик суочавања са особом коју волимо. Често се плашимо како ћемо реаговати ако нас та особа искритикује. С друге стране, себи дајемо слободу да другима говоримо шта мислимо и да их критикујемо. Сваког дана нам се дешава да то радимо, нарочито ако смо љути или изнервирани и то нема никаквог ефекта. Кад нас неко критикује и кад ми неког критикујемо, јако је важно да будемо понизни. Понизност или кротост је испитивање себе и виђење себе онаквим какви смо заиста. Она ће нам помоћи да примимо критику и исто тако да не будемо горди кад ми треба неког да опомињемо. Кад треба неког да опоменемо прво треба да се запитамо да ли ми ту особу волимо и поштујемо. Тек тада ћемо имати право да нешто кажемо, јер нећемо желети да је повредимо. Напредовање у пријатељству није могуће ако не долази до сталног суочавања. Приликом тих разговора морамо водити рачуна да се изражавамо онако како ће нас наш пријатељ разумети. Кад некоме нешто скрећемо пажњу ми на тај начин утичемо на ту особу и можемо је променити. Због тога морамо бити савесни и врло пажљиви са оним што говоримо.

 

ЉУБАВ ЈЕ ДИСЦИПЛИНОВАНА

Љубав је облик воље, што значи да ако имамо воље да радимо на себи и на другима, ми имамо љубави. Значи да имамо дисциплину за односе са другима и самодисциплину за односе према себи. Ако истински волимо некога сигурно ћемо подесити своје понашање на такав начин да допринесемо што је више могуће његовом и свом духовном развоју. Погрешно је мишљење да контролисана осећања нису дубока. Контролисана осећања не расипамо на све стране , него их усмеравамо само на духовни развој. Ово је тежак средњи пут који захтева стално процењивање и прилагођавање. Када контролишемо осећања љубави, то нам се враћа тако што се у нама скупља велика духовна енергија и ми је даље трошимо на људе које познајемо и који ће даље доприносити нашем духовном развоју.

 

ЉУБАВ ЈЕ ОДВОЈЕНОСТ

Одвојеност у љубави подразумева јасну границу између нас и особе коју волимо. Та јасна граница подразумева прихватање наших различитости. Немогућност да се схвати одвојеност других особа на емоционалном нивоу се зове нарцисоидност. У дубинама ума тих људи постоје само они сами. Они интелектуано схватају да постоје други људи, али не и емоционално. Нарцисоидним особама сви други су продужетак њихове личности и они имају неспособност да осећају шта се дешава код  других људи. У том погледу, они од људи које воле праве своје копије или барем пазе да им не покваре имиџ.

Суштина је да свако има свој сопствени пут који мора остварити. Циљ сваке особе је да сазрева и извуче најбоље од себе за своју добробит и за славу Божију. Важно је знати да појединац не служи групи нити група појединцу, него сваки појединац узраста и тако расте цела заједница. Међусобни односи се могу упоредити са алпинизмом. У алпинизму постоје базне станице за одмор и снабдевање на чију изградњу се мора потрошити подједнако времена и труда као и на само пењање. Базна станица се тумачи као заједница а пењање свако обавља сам за себе. О огњишту се брину сви и потом настављају даље. Велики људи поштују самосталност свакога у заједници и то по цену раздвајања и губитка. Заједница постоји да подржи наша појединачна путовања и ми постојимо да би заједница напредовала.

Шта можемо закључити?  Треба се живо укључити код упознавања сваке особе испочетка. Не заузимати само позитиван став, него реално сагледати ту особу и видети како ми ту можемо бити од користи и она нама. Не можемо се безусловно поздати у наша претходна искуства. Свака нова особа захтева нови труд, а не шаблон од претходне особе. Кључна ствар у напредовању добрих односа је чврста решеност да некога искрено заволимо. Тешко је волети људе који су ту одмах поред нас, који са нам живе и који не усвајају наша учења. Способност да се воли све време се не достиже нимало лако. Људски сусрети су увек прилика да се нешто научи, али већина људи не жели да живи на овакав начин. Они не желе да у потпуности искористе своје могућности и желе да само краће или дуже бораве на духовном путу. Цео пут, сматрају, није за њих.

 

Које су у нама највеће препреке на путу љубави?

Жеље долазе споља, улазе у подсвест и подижу се до површине. Када се подигну до површине ум их постане свестан и тада ми постанемо свесни жеље. Нама изгледа да су оне наше сопствене, да долазе из нас, јер осећамо да су дошле из подсвести у ум, а не знамо да су дошле споља (у подсвест па у ум). Оно што стварно припада бићу, што га чини одговорним, нису само жеље, НЕГО ЊЕГОВА НАВИКА ДА ОДГОВАРА НА ТАЛАСЕ И ТОКОВЕ СУГЕСТИЈА КОЈЕ МУ ДОЛАЗЕ СПОЉА (Индуси би рекли од универзалне Пракрити, ми вероватно од колективно несвесног).

Одбијање жеље је у суштини одбијање елемената жудње – издвајање из саме свести као страног елемента који не припада нашем правом Ја (бићу) и унутрашњој природи. Али одбијање да удовољимо сугестијама жеље је такође део одбијања – уклањање или прекидање сугерисаног понашања ако оно није исправно понашање. Свети Нил Сорски када говори о греху говори о више корака који нас воде ка њему што значи да грех не долази одједном и да смо ми у прилици да му се супротставимо на сваком кораку тог његовог развоја пре него се он деси, а то није ништа друго него прекидање сугерисаног понашања. Само када се то прекидање ради погрешно – МЕНТАЛНИМ АСКЕТСКИМ ПРИНЦИПОМ ИЛИ СТРОГИМ МОРАЛНИМ ПРАВИЛОМ – можемо да га назовемо ПОТИСКИВАЊЕМ. Разлика између ПОТИСКИВАЊА И УНУТРАШЊЕГ СУШТИНСКОГ ОДБАЦИВАЊА је разлика између МЕНТАЛНЕ ИЛИ МОРАЛНЕ КОНТРОЛЕ И СПИРИТУАЛНОГ, ДУХОВНОГ ПРОЧИШЋЕЊА.

Први услов за ослобођење од жеље је да је СПОЗНАМО ПУНОМ СВЕШЋУ јер тада постаје много лакше да је одбацимо, него када човек треба да се бори са њом као да је она саставни део бића који треба да се избаци. Лакше је одбацити ДОДАТАК (нешто што није моје) НЕГО ОДСЕЋИ НЕШТО ШТО ОСЕЋАМО КАО ДЕО НАС, ДЕО НАШЕ СУШТИНЕ. Када је духовно биће у првом плану и ослобађање од жеље постаје лако, јер духовно биће у себи нема жеља, ОНО ИМА САМО ТЕЖЊУ И ТРАГАЊЕ И ЉУБАВ ПРЕМА БОЖАНСКОМ и свему ономе што јесте или тежи ка Божанском.

Захтев или жеља долазе споља, а духовне потребе су нешто друго. Духовно не захтева нити жели – ОНО ТЕЖИ, оно не ствара услове за своје предавање нити се повлачи ако његова тежња није одмах задовољена – ЈЕР ДУХОВНО ИМА ПОТПУНО ПОВЕРЕЊЕ У БОЖАНСКО И МОЖЕ ДА ЧЕКА ПРАВО ВРЕМЕ ИЛИ ЧАС БОЖАНСКЕ МИЛОСТИ. Духовно има своју упорност, али оно НЕ ВРШИ ПРИТИСАК НА БОЖАНСКО ВЕЋ НА БИЋЕ, упирући прст светлости или свести на све недостатке који стоје на путу реализације, пажљиво испитујући све што је збркано, неуко или несавршено у искуству или деловању и никада се не задовољава собом или својим бићем све док се у потпуности  не отвори Божанском, слободно од свих облика Ега, природно, једноставно и исправно у свом ставу и својим кретањима.

Треба пуно времена да се одрекнемо жеље. Али ако је схватимо као снагу која долази споља и ставља канџе у биће и физичко тело биће нам лакше да се ослободимо напада. Потребе оног који је на духовном путу треба да буду што је могуће мање јер само је неколико ствари одиста неопходно у животу. Остале ствари су или корисне или украшавају живот или су луксуз. Њих треба да поседујемо само под  два услова:

  1. Ако нам користе да би вежбали себе у поседовању без пријањања или везивања или жеље и да би научили да их правилно користимо у сагласју са Божанским.
  2. Ако смо постигли истинску слободу од жеље и везивања и нисмо ни најмање узбуђени ни погођени губитком, ускраћивањем или лишавањем. Међутим, ако постоји похлепа, жеља, захтев, тражење, поседовање или уживање, било каква тескоба, жалост, бес, срџба када смо у нечему одбијени или ускраћени онда НИСМО СЛОБОДНИ У ДУХУ и употреба таквих ствари које поседујемо је у супротности са духовним путем.

Аскетизам ради аскетизма није идеал – самоконтрола виталних нагона и исправан однос према материјалном је оно што је важно – али чак је и аскетска дисциплина боља за духовни развој од лабавости и одсуства праве контроле. Овладавање материјом не значи много имати и то расипно бацати или уништавати оном брзином којом долази или још брже. ОВЛАДАВАЊЕ УКЉУЧУЈЕ ПРАВИЛНУ И ПАЖЉИВУ УПОТРЕБУ СТВАРИ И САМОКОНТРОЛУ У ЊИХОВОЈ УПОТРЕБИ.

Дакле, НЕ – насилном гушењу, ДА – невезаности и подједнаком односу према објектима жеље. Насилно гушење (пост, у мом случају дијета, је ту на првом месту) НА ИСТОМ НИВОУ ЈЕ КАО И ПРОСТО ПОВЛАЂИВАЊЕ: у оба случаја ЖЕЉА ОСТАЈЕ: у једном случају храни је попустљивост, а у другом она остаје латентна и раздражена потискивањем. Сваки талас жеље који долази мора се посматрати тако смирено и са толико неузнемиреном одвојеношћу као што би посматрали нешто што долази изван нас, што мора да буде пуштено да прође, одбачено из свести нашим непредавањем њему и нашим помислима везаним за њега, а истински покрет, истинску свест, треба одлучно ставити на његово место.

 

 

ВЕЗАНОСТ ЗА ХРАНУ

Похлепа и жудња за храном чине храну НЕОПРАВДАНО ВАЖНОМ у нашем животу. Бити свестан да нешто прија нашем непцу није погрешно, само човек НЕ СМЕ ДА ИМА ЖЕЉУ, ЧЕЖЊУ ЗА ЊОМ, НИ УСХИЋЕЊЕ КАДА ЈЕ ДОБИЈЕ, НИ НЕЗАДОВОЉСТВО ИЛИ ОЈАЂЕНОСТ КАДА ЈЕ НЕ ДОБИЈЕ. Не треба да постоји ни похлепа ни одбојност – треба јести одређену количину хране која је неопходна, ни више ни мање. ОНО ЧЕГА СЕ ТРЕБА ОСЛОБОДИТИ ЈЕ ЖЕЉА И ВЕЗАНОСТ, похлепа за храном, претерано радовање када добијете храну коју волите, туга и незадовољство када је немате, ДАВАЊЕ ПРЕТЕРАНЕ ВАЖНОСТИ. У светлу тога треба посматрати и став да монах треба да једе оно што му се понуди у кући домаћина јер свако претерано инсистирање на врсти хране њој даје претерану важност.

Не треба занемарити ток природе ХРАНА-ЖЕЉА али га ни преувеличавати. Са њим треба изаћи на крај, треба га прочистити и овладати њим, али без придавања претеране важности. Постоје два начина да се њима овлада:

  1. НЕВЕЗАНОСТ – према храни се треба односити само као физичкој потреби, а према задовољењу стомака и непца као нечему неважном.
  2. Други начин је да сте способни да УЗИМАТЕ ХРАНУ КОЈУ ВАМ ДАЈУ без захтевања или тражења и треба пронаћи (без обзира да ли је други сматрају добром или лошом) нама одговарајућу врсту хране, не због саме хране већ због универзалне природе. Претерано мешање врста укуса хране није добро ни за наше физичко тело ни за наш духовни развој.

Не треба омаловажавати тело и пустити га да пропада. Не треба да постоји везаност за тело, али ни омаловажавање , ни занемаривање материјалне стране наше природе. Циљ духовног развитка није само сједињавање са вишом свешћу већ трансформација (њеном снагом) нижег, укључујући физичку природу. Није неопходно имати жељу или похлепу за храном да би јели. Треба јести не из жеље него да би одржавали тело. Нервозни људи би требало да избегавају да посте: пост је често праћен илузијама и губитком равнотеже. Ако тело услед поста пати због недостатка хране у основној животној енергији (виталу) може да се развије болесно пренапрегнуто стање које је последица навале веће количине основне животне енергије коју наш нервни систем не може да прими или усклади. Чак и када се све непријатне реакције избегну још увек нема довољно користи од поста ЈЕР ВИША ЕНЕРГИЈА И ПРИЈЕМЧИВОСТ НАША ЗА ЊУ НЕ ТРЕБА ДА ДОЂУ НЕПРИРОДНИМ И ФИЗИЧКИМ СРЕДСТВИМА ВЕЋ СНАГОМ СВЕСТИ И СНАЖНОМ ЖЕЉОМ ЗА ДУХОВНИМ НАПРЕТКОМ.

Трансформација којој тежимо је превише широка и сложена да би дошла одједном – мора јој се допустити да долази постепено. Физичка промена је последња степеница и сама по себи је прогресиван процес. Унутрашња трансформација се не може постићи физичким средствима било позитивним било негативним. Напротив, САМА ФИЗИЧКА ПРОМЕНА СЕ МОЖЕ ОДИГРАТИ СПУШТАЊЕМ ВЕЋЕ (супраменталне) ДУХОВНЕ СВЕСТИ У ЋЕЛИЈЕ ТЕЛА. Бар до тада тело и енергије које га граде треба одржавати на уобичајен начин храном, спавањем итд. Прерана и претерана физичка строгост могу да угрозе процес духовног напредка стварањем узнемирења и неправилности токова енергије кроз различите делове система. Нема штете у повременом једнодневном или дводневном посту и смањивању узимања хране на мале, али довољне минимуме, али потпуно одбацивање хране у дужем периоду није препоручљиво.

 

СЕКСУАЛНА ЕНЕРГИЈА

Онај који је на духовном путу мора да се потпуно окрене од продора сексуалних импулса у основну животну енергију (витал) и физичко тело – јер уколико не овладамо сексуалним импулсом не може се у тело спустити божанска свест.

Истина је да једноставно потискивање и обуздавање жеље НИЈЕ ДОВОЉНО НИТИ ЈЕ СТВАРНО ДЕЛОТВОРНО, али то не значи  да треба попуштати жељама, већ то значи да жеље не треба присилно потискивати ВЕЋ ИЗБАЦИТИ ИЗ БИЋА. На месту жеље  треба да је једноусмерена тежња ума ка Божанском. Љубав мора потпуно да се окрене Божанском. Оно што људи називају тим именом је размена задовољења жеље, импулса основне животне енергије или физичког задовољства. Међу онима који су на духовном путу не сме да постоји ништа од те размене, јер тражити то или попуштати тој врсти импулса, само одводи од духовног пута. На истинском духовном путу нема места за нагонске размене и односе са осталима, сваки такав однос или размена одмах ВЕЗУЈУ ДУШУ за нижу свест и нижу природу, спречава истинско и потпуно сједињавање са БОЖАНСКИМ, кочи подизање наше свести ка Божанском и спуштање Божанског у нас саме. Још горе ће бити ако та размена буде у облику односа или уживања, чак и ако останемо слободни од спољног акта и зато је то забрањено на духовном путу. Значи не треба искључити само физички акт већ и сваку суптилнију форму. Само пошто смо постали једно са Божанским можемо да нађемо прави СПИРИТУАЛНИ ОДНОС СА ДРУГИМА У БОЖАНСКОМ.

Овладати овим импулсом и постати до те мере владар свог центра да енергија може да подигне навише, а не да се избаци из тела и утроши – подразумева да снага енергије може да се ПРЕОКРЕНЕ У ПРИМАЛНУ ФИЗИЧКУ ЕНЕРГИЈУ КОЈА ПОДРЖАВА СВЕ ДРУГЕ.

Али, ниједна грешка не може да буде опаснија од прихватања мешавине сексуалне енергије и неке врсте њеног суптилног задовољења и гледања на њу као на део духовног пута. То је најбољи начин да се усмерите у духовну пропаст и да у атмосферу убаците силе које ће спутати спуштање Божанске енергије и допринети јачању супротних нагонских сила које ће даље ширити поремећај и болест. Грешка је замишљати, мада смо се одрекли физичке  активности, да је ИПАК НЕКО УНУТРАШЊЕ ПОНОВНО ПРОЖИВЉАВАЊЕ ТОГА ДЕО ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ОВОГ ЦЕНТРА. Поновно проживљавање ствара нагонску раздраженост која онда ствара најбоље услове за провалу свих у потпуности нагонских снага и бића чији је задатак да спрече спуштање Божанског у нас.

Истински духовни пут на физичком плану има другачији квалитет, кретање и садржај, пошто је духовни пут у својој суштини САМОПОСТОЈЕЋИ, његова манифестација зависи само од унутрашњег сједињавања са Богом. Божанска љубав, када дотакне физички план, не буди грубе склоности нижих нагона. Попуштање њима само ће је одбити и подстаћи да се поново повуче у висине из којих ју је врло тешко спустити у грубост материјалног стварања које само она може да преобрази. Божанску љубав морамо тражити само кроз једна врата кроз која ће она пристати да уђе, врата ПСИХИЧКОГ БИЋА и кроз одбацивање заблуда нижих нагона. Треба напустити мисао да ће духовни живот бити само појачано задовољење НАГОНА И ТЕЛА. Ништа није већа препрека Божанској енергији и њеном спуштању од те наде у величање АНИМАЛНОГ у људској природи. Ум жели да духовно стање буде потврда његових омиљених идеја и унапред створених представа, нагони желе да то буде величање њихових жеља, физичко тело жели да то буде обилно продужење сопствених угодности, задовољстава и навика. Када би то тако било, онда би се радило само о преувеличавању и уздизању испуњења животињске и људске природе и то не би била промена људског у Божанско.

Наравно, на духовном путу морамо бити опрезни и увек спремни да разлучимо шта је то истинско Божије што се спушта у нас, а шта је то погрешно што долази прерушено  и зато морамо сачувати моћ одбацивања која ће нам помоћи да се ослободимо свих помешаности.

*

Све док човек допушта једну врсту одвојености између УНУТРАШЊЕГ ИСКУСТВА И СПОЉНЕ СВЕСТИ, у којој се ова друга испољава као СПОРЕДНА АКТИВНОСТ која се контролише али не и трансформише, сасвим је могуће имати духовна искуства и напредовати без потпуног престанка сексуалне активности. Ум се одвоји од виталних нагона и физичке свести и живи свој унутрашњи живот. Али, јако је мали број људи који то могу да ураде са неком целовитошћу. У тренутку кад човек доживи проширење свести на плану физичког живота и свести секс више не може тако да се третира, он тада може да постане ОМЕТАЈУЋА, УЗНЕМИРУЈУЋА И ИСКРИВЉУЈУЋА СИЛА. Секс заједно са егом (понос, таштина, амбиција) и мегаломанским жељама и пожудом један је од главних узрока духовних падова.

Ако на духовном путу тежимо не само суштинском искуству Божанских енергија већ трансформацији читавог бића и природе апсолутно је неопходно за успех ПОТПУНО ОВЛАДАВАЊЕ СЕКСУАЛНОМ ЕНЕРГИЈОМ. У супротном, наша свест остаје нејасна мешавина, замућеност која утиче на чистоту продуховљеног ума и озбиљно задржава успињање сила у телу. На духовном путу тежимо уздизању целокупне ниже или обичне свести да би се спојила са духовном која је изнад ње и тежи потпуном спуштању (саме себе) у ум, живот и тело да би их трансформисала. Дакле, ПОТПУНО УСПИЊАЊЕ НИЖИХ СИЛА ЈЕ НЕМОГУЋЕ ДОК  ЖЕЉА ЗАТВАРА ПУТ, СПУШТАЊЕ ДУХОВНИХ СИЛА ЈЕ ОПАСНО СВЕ ДОК ЈЕ ЖЕЉА У НАШЕМ НАГОНСКОМ МОЋНА. Јер у сваком тренутку неиспољена или латентна сексуална жеља може бити узрок збрке која ће потиснути истинско спуштање и искористити прикупљену енергију за друге сврхе или ће све акције свести окренути у погрешно искуство, узнемирујуће и обмањујуће.

Супротно мишљење овом је да је секс ПРИРОДАН ДЕО НАГОНСКЕ И ФИЗИЧКЕ ЦЕЛИНЕ – потреба као што су храна и спавање и да његово кочење може довести до неравнотеже и озбиљних поремећаја.

Чињеница је, ако је секс ПОТИСНУТ у спољашњем понашању, али му се удовољава на неки други начин, да то може довести до неравнотеже у систему и до тешкоћа у менталним функцијама – ТО ЈЕ КОРЕН МЕДИЦИНСКЕ ТЕОРИЈЕ КОЈА СЕ ПРОТИВИ СЕКСУАЛНОЈ АПСТИНЕНЦИЈИ. Али овде треба нагласити да до те неравнотеже у систему долази само када се НОРМАЛНА АКТИВНОСТ ЗАМЕНИ СА СКРИВЕНИМ ПОПУШТАЊЕМ ПЕРВЕРЗНОГ ТИПА или другачије – када се задовољење нагона одвија на суптилан начин кроз имагинацију или невидљиву, некад и окултну размену. ШТЕТЕ НЕМА КАД ПОСТОЈИ ИСКРЕН ДУХОВНИ НАПОР У ОВЛАДАВАЊУ И АПСТИНЕНЦИЈИ. Данас чак и у Европи, а не само у источњачким културама, многи медицинари сматрају да је сексуална апстиненција делотворна АКО ЈЕ ИСПРАВНА – јер се елеменат у сексуалном који служи сексуалном чину мења у други елеменат који храни енергије система- ментални, физички и витални.

Што се тиче методе овладавања она се не може постићи САМО ФИЗИЧКОМ АПСТИНЕНЦИЈОМ већ се продужава процесом комбиновања НЕВЕЗАНОСТИ И ОДБАЦИВАЊА. Свест је одвојена од  импулса, не осећа их као своје, већ као нешто страно што је наметнула сила Природе са којом оно одбија да се идентификује или сагласи – сваки пут један одређени покрет одбацивања одбацује их све даље и даље. Ум при том остаје нетакнут, после неког времена нагонско биће које је главна потпора тим импусима на исти начин се повлачи и коначно их не подржава ни физичка свест. Све се то наставља док такве импулсе ни подсвест не може да пробуди у сновима.

Наравно, треба рећи да је потпуно одстрањивање импулса једна од најтежих ствари на духовном путу и зато човек мора бити спреман на то да ће му за такву ствар требати времена, али његов потпуни нестанак биће постигнут и практично ослобођење достигнуто САМО КАДА ПОВРЕМЕНИ ПОДСТИЦАЈИ ИЗ ПОДСВЕСТИ ИСПОЉЕНИ У СНОВИМА БУДУ ПОТПУНО ОСВЕШЋЕНИ.

Овај нагон не треба посматрати као нешто грешно и страшно, а истовремено привлачно, НЕГО КАО ПОГРЕШАН УТИЦАЈ НИЖЕ ПРИРОДЕ. Одбаците га потпуно, али не кроз борбу и потискивање  НЕГО КРОЗ ПОВЛАЧЕЊЕ ОД ЊЕГА, одвајајући се и одбијајући да на њега пристанете. На њега треба гледати као на нешто што није наше већ је сила Природе која је изван нас деловала на нас. Одбијте да попустите његовом завођењу кроз одбијање развијања помисли и наравно призивајте Божанску Снагу да вам помогне у повлачењу и одбијању.

Наравно, све ово о чему говоримо није лако и не постиже се брзо и због тога не треба падати у депресију. Некада се дешава да се овај импулс који смо одбацили свим деловима нашег бића сакрије у подсвести – вероватно негде у нижој нагонско-физичкој свести, где се налазе нека подручја која се још нису отворила ТЕЖЊИ И СВЕТЛОСТИ. Проживљавање у сновима онога што смо одбацили у свесном стању сасвим је уобичајен догађај на духовном путу. Лек за то је:

а) довести вишу свест, њену светлост и делатност њених сила у затамњене делове бића

б) развити много више свесности у сновима, са унутрашњом свешћу која ради на духовном путу у сну као и када је будна

в) одржати присутност будне воље и тежње у телу током спавања.

Један од начина да се ово последње учини је да се ДА СВЕСНА И СНАЖНА СУГЕСТИЈА ТЕЛУ ПРЕД СПАВАЊЕ ДА СЕ ТО НЕЋЕ ДОГОДИТИ. Ефекти можда неће бити тренутни или непроменљиви али обично оваква врста сугестије на крају превлада чак и ако она не спречи сан, веома често се у њему на време пробуди свест да спречи даље последице. Дакле, не треба бити депресиван чак и када се неуспеси појављују. ЧОВЕК МОРА БИТИ СМИРЕН, ИСТРАЈАН и УПОРНИЈИ од онога што пружа отпор.

Напади у сну не зависе много од хране нити од ичега што је спољно. То је механичка навика подсвести: када се импулс одбаци или спречи у будним мислима и осећањима он долази у том облику у сну, јер онда делује само подсвест и нема свесне контроле. Да би елиминисали ту механичку навику подсвести морамо прво да будемо пажљиви, да не гајимо замишљања или осећања у будном стању и затим да делујемо снажном вољом на тело, посебно на тај центар и онда неће бити ничега те врсте у сну.

Постоје заблуде да је повређивање тела лек за ослобађање од сексуалних импулса. То може довести само до привременог скретања пажње и ништа више. Такође ни дијета не даје трајне ефекте. Ови импулси могу врло добро да се прилагоде дијети. Нису у питању физичка средства већ промена свести. Дакле, ако желите истинско овладавање и трансформацију нагонских тежњи, то може да се учини само под условом да допустите свом психичком или духовном бићу, души у вама, да се потпуно пробуди и да успостави своју владавину. Отворите се сталном додиру Божанске свести, успоставите свој пут духовног раста, тежите свим срцем да довршите бескомпромисно залагање за све што је Божије кроз ум, срце и нагонску природу. Не постоји други пут и нема користи од тога да чезнемо за лакшим путем.

 

Како да знам да ли поседујем духовну љубав?

Говорећи по Светим оцима најлакши и истовремено најужи пут до спасења су љубав и смирење, на основу тога Господ ће нас препознати.

Али, морамо знати да постоје три врсте љубави:

  1. Телесна љубав – пуна духовних бацила
  2. Световна љубав – лажна, формална, лицемерна
  3. Духовна љубав – истинска, чиста, савршена.

Ако све људе подједнако волимо и ако сматрамо да су сви бољи од нас самих онда поседујемо духовну љубав. Да би се љубав увећала и да би могли да волимо све људе морамо да будемо у стању и да примамо и да дајемо љубав. Треба учити да волимо без узвраћања јер је духовна љубав таква. Немојмо чинити добра дела да бисмо добили благослове ( тј. да нас људи хвале и цене ). Однегујмо истинску, племениту љубав онакву каква је Божија, а не јевтину, световну љубав пуну световних слабости.Онај који поседује праву, истинску љубав не мисли на то да ли његову љубав цене или не, чак и не памти жртву коју чини за свог ближњег управо зато што је чини из чисте љубави. Господ Исус Христос је рекао: „Љубите једни друге као што ја вас љубим.“ Стога, ако смо путници на Христовом путу, наша жртва треба да буде из љубави, а не из гордости. Ако само „тргујемо“ да бисмо имали личну корист, горди смо и наша жртва нема никакву вредност.

Наша љубав треба да буде као материнска љубав. Мајка воли своју децу више него себе и за сваки преступ она нађе оправдање. Кад волиш свог ближњег на овај начин, оправдаваш његове слабости и не гледаш његове мане. Ако их видиш – прашташ их, јер и нас саме Господ  воли таквом љубављу. Права љубав спречава ускогрудост и самољубље, јер се ширимо вером у Бога који зна зашто је створио наше ближње управо онаквим какви они јесу, а не каквим ми хоћемо да они буду. Све је створено за наше добро, чак и онда кад ми нисмо свесни тога. Снага наше вере се управо показује онда кад смо благодарни а није нам све по вољи. Лако је веровати кад нам је све потаман.

Да би превазишли своју  ускогрудост морамо проширити властито срце, а то ћемо најлакше учинити уколико нешто уклонимо из њега, јер ту фиоку можемо напунити новим стварима само ако из ње избацимо старе непотребне ствари. Оно што код свих нас заузима доста простора је самољубље. „Имати срца“, бити “срчан” значи волети Бога, волети себе на истински начин, бити осетљив, имати у себи доброту, попустљивост. Без престанка морамо стражарити над самим собом, без престанка морамо себе ослушкивати, увек изнова гушити старог човека и неговати новог. Другим речима, ми непрестано морамо водити борбу са навикама које су постале наша друга природа и пажљиво и стрпљиво градити и неговати нове навике, нашу  нову природу, новог човека.

Морамо се поставити на место другога и разумети његов живот и његове болове. Наш доживљај света треба да „омекша“, да с једне стране осетимо и размишљамо колико је уступака Бог учинио нама, колико је нама пута опростио, а с друге стране колико пута ми нисмо опростили другима и да се у томе поправимо. Срце треба да духовно потресамо и да нас оно боли. Ако није тако, оно ће отврднути и појачаће се наша сујета  и посесивност.

Када будемо достигли потпуну љубав према Богу онда ће сваки излив из срца бити спонтан и чист, али до тад морамо добро да размислимо увек пре наших реакција. Спонтани изливи ће у супротном бити обојени нашом сујетом  и бићемо повређени или ми сами или ћемо повређивати друге.

Ово се можда чини тешким али је речено да  „будемо савршени као што је савршен Отац наш Небески.“ Не сме се давати од сувишка,од онога што нама не треба, било да је реч о материјалном било да је реч о духовном. Не треба себе поредити са другима већ изнова себи постављати питање  „шта је то што ја могу да дам, чиме да допринесем другом, шта да жртвујем за општу добробит и добробит сваког другог?“  Свети Марко подвижник пише: „Немарност у чињењу сваког добра према нашим могућностима тешко се опрашта. Милостиња, међутим, и молитва исправљају оне који су занемарили чињење добра.“

Ако се човек не стави на место других, па чак и животиња – он не може да буде човек. Кад болујеш због другог, волиш га још више. Болна љубав је кад чврсто привијеш уз себе и болесног и морално наказног и ђавоиманог, таква љубав пружа божанску утеху створењима Божијим, гуши демоне, ослобађа душе, исцељује ране. Духовни човек је сав обузет болом због других, за њих се моли, теши их. Но и поред тога што прима бол других увек је радостан, јер Христос од њега преузима сав тај бол и дарива му духовну утеху. У мом послу некад месецима радиш, а нема помака, само бол и мука повређених и уплашених – и буде тешко. Онда тај са којим радиш крене, почне да излази из проблема, да расте и онда птице певају, буде пролеће и обузме те радост што ти је Бог дао да учествујеш у нечем тако лепом.

Бити дуготрпељив значи праштати и незлопамтити. Сви ми од Бога тражимо опроштај за наша сагрешења и сви га очекујемо добити, али врло често не обраћамо пажњу да ће то бити „као што ми опраштамо дужницима нашим“ и не опраштамо ни ситницу ни ружну реч. Речено је : „Тако ће и Отац Мој учинити вама ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова.“  Ако се сећам учињеног ми зла и жао ми је кад мом увредитељу добро иде – злопамтим. Зло треба заборавити, старе рачуне бацити у огањ љубави јер само тако можемо очекивати опроштај и напредак. Није чудо што је највећа новост коју је Господ изговорио: „А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне.“  Јер наше неопраштање уствари не трује нашег непријатеља него нас саме и не можемо напредовати. Наше унутрашње расположење се осећа иако ништа не говоримо, ми носимо одређену енергију. Отуд често, док носимо злобу у себи, долазимо у сукоб са другима на наизглед безазлене поводе.

У духовном животу не постоји  „близу“  и  „далеко“  јер љубав брише раздаљине. Када љубав постоји ма колико неко био удаљен од нас доживљавамо га близу. Ако двоје људи седе једно до другог и не разговарају, а немају љубави у себи – неће остварити контакт и осетиће усамљеност. Насупрот томе у истој ситуацији ако осећају љубав у себи – оствариће контакт и блискост. Зато љубав треба неговати у себи и у другом јер све друго собом носи само празнину, усамљеност и страх. Волети друге, жртвовати се за њих, праштати, незлопамтити, чинити добро без жеље за наградом и личним истицањем – значи неговати љубав у себи, значи осетити топлину и радост. А то је оно због чега смо сви овде.

www.kobajagidvoriste.rs

Српски православни манастир Ковиље
Жичка епархија
32250 Ивањица, Србија
(Посета манастиру је могућа од 8 – до 18 часова.)
тел:+381 32 760 020
имејл: manastirkovilje@gmail.com