ТИЈАНА:
Помаже Бог!
И тако дан за даном у манастиру време пролази, мени много брже него иначе у Заједници. Данас смо имале другачије активности него иначе, по први пут у животу сам радила са биљкама и било је тотално опуштајуће. Изузетно ми прија овакав ритам живота који се разликује од онога који ми иначе имамо. Има и до тога да свака промена значи. Могућност и прилику коју сам добила да вежбам клавир у слободно време ми пружају огромно задовољство. И сетим се себе какава сам била некад у детињству, пе много година, умела сам да се посветим ономе до чега ми је било стало, била сам упорна и нисам одустајала. Мислим да и даље имам те особине, жао ми је што сам успела да их прегазим својим дугогодишњим начином живота пре лечења. Али шта је ту је, никада није касно за промене и враћање на прави пут.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима и који тражи налази и који куца отвориће му се.
(Јеванђеље по Матеју)
Помаже Бог!
Верујући људи знају да страх није од Бога. По мени једини страхови које би човек требао да има су страх од Бога и страх од себе самог, у смислу да човек мора познавати добро себе и своје слабости и самим тим да избегава да се доводи у искушења која зависе од доношења неке његове одлуке. Успела сам да повежем са собом да тамо где је већа благодат су већа и искушења, али страхова скоро да и немам. У Заједници то јесте тако, али мислим да је овде у манастиру то израженије. Осећам неки унутрашњи мир и ствари које су ме иначе плашиле као да су нестале, или се макар притајиле док се не вратим у свет. Као да на оваквом месту имам већу веру у Бога и желим да пронађем начин како да је задржим и када се вратим својој кући. Знам да су молива и одлазак на службу најбитније ствари, али мислим да ту постоји још нешто, само још морам да откријем шта.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа.
(Посланица Римљанима)
Помаже Бог!
Схватила сам да, поред свих лепих тренутака које ми боравак у манастиру пружа, имам и два омиљена, за мене блажена. Први је када крећемо ујутро на послушање у кухињу сестра Д. и ја, пењемо се од капије до паркинга, и полако нам се открива чаробан поглед тачно преко пута, са више нијанси зелене боје, небо буде променљиво у зависности од врменских прилика, предивно ми је и кад је облачно, а посебно ме радује кад се магла спусти, осећам се као да се налазим у филму „Сумрак“. А тек кад је ведро! Немам речи да опишем ту лепоту, жао ми буде што немам времена да седнем и сатима гледам тако у даљину и упијам ту енергију природе. Можда ми се једног дана жеља и оствари. Други моменат који ми потпуно омекша срце и некако ме оплемени је тренутак кад узимам благослов од Мати након вечерње службе. Не знам тачно шта се ту догоди али се након тога осећам безбрижно, ведро, вољено, мирно, савршено. Баш као што и сама реч говори, осећам се благословено од живог Бога.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Створитељем нашим.
(Псалам)
Помаже Бог!
Бројим минуте до поласка у кревет. Али, жељно исчекујем и сестру П. да се врати са своје прве провере. У нашој заједници се јако осети кад само једна сестра фали. Ја нас сваки пут пребројавам по више пута дневно, поготово првих пар дана кад је нека сестра у одсуству. Хтела ти то или не, овде се увек зближиш, чак и кад се с неком сестром не слажеш најбоље, недостаје ти ако је нема. Ово су специфични услови, проводимо 24 сата заједно упућене једна на другу. А та радост кад се сестра враћа у заједницу! Буквално ти се враћа члан породице, ја то тако доживљавам. Једва чекам да чујем све новости. Једна ситница мало кочи а то је тишина од пар дана због прилагођавања на живот у заједници и сабирања утисака. Све то има своје зашто, али није лако суздржати се.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Јер ако један падне, други ће подигнути друга својега, а тешко једному! Ако падне, нема другога да га подигне.
(Књига Проповедникова)
Помаже Бог!
Волим да присуствујем на молитви у Заједници, мада ми понекад буде напорно, ако сам физички уморна не могу баш увек да се сконцентришем, него одлутам и морам да се натерам да се вратим у молитву. Вечерња служба у манастиру ми јако прија души, сам амбијент црквице је некако интиман, појање и гласови су ми предивни, а наше монахиње у тим тренуцима доживљавам као анђеле који стоје за певницама и крећу се по цркви. А ја као да упијам ту благодат и енергију и слежу ми се сви утисци и долазим до тачке потпуног мира у себи. Опустим се, зажмурим и пролазе ми слике драгих људи кроз мисли и понекад се изненадим кад се сетим неког давно изгубљеног пријатеља из прошлости. Успем да се помолим и за људе који су ми нанели пуно патње и бола у животу. Мислим да ми за то много помаже заједница наших монахиња, та љубав и та сила коју сваки пут осетим и примим кад смо све заједно присутне на молитви.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Зато вам кажем, све што иштете у својој молитви , верујте да ћете примити и биће вам. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша.
(Јеванђеље по Марку)
МИЛЕНА:
Помаже Бог!
Јавила се сестра М. са провере и некако док сам дефинисала њену срећу мисли су ме одвеле у онај кутак где нерадо желим да се задржавам када је прошлост у питању. Али тај однос између детета и мајке и детета као мајке ме мучи у последње време. Тачније, почело је са причом тета Мире која има сина зависника и целокупан ток догађаја који је изнела тада ме је увео у размишљање о родитељима који су жртве; о мојој мами која је безусловно и неуморно трагала толиких година за својим изгубљеним дететом. На жалост, тек сад могу да схватим њену жртву; кроз причу тета Мире и њених суза осетила сам сву патњу и моје маме. Свака реченица, бродолом, очај, узалудне приче, бес, све је пројурило тог тренутка кроз крвоток и и ударило директно у вапај за велико“ опрости!“ Али и опрост је процес – на мени није да тражим опрост после свега већ да га кроз дела и молитву чекам у нади сваког дана.
П. С. Данас смо имале први час веза и први пут сам после толико година осетила себе без маски. Уживала сам у дружењу и лепоти онога што јесам. Бар на кратко.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше.
(Прва Посланица Јованова)
Помаже Бог!
Није тешко писати о лепоти једног дана проведеног у манастиру са тако духовитим светом и таквом пејзажном архитектуром која би ми дала изузетну ексклузиву у тексту али поента овог писања је нешто мало другачија и ту закочим увек кад треба да упоредим неку ситуацију из овдашњег са нечим што ме је подсетило или подстакло на оно лоше што се дешавало. Разлог је што ништа није било тако једноставно и нормално – увек сам тежила и тражила нешто више и боље и тако се годинама ваљала у сопственом блату. Нисам имала појма да све долази из једноставности од највећих успеха до највећих радости. И кроз једно такво разматрање осетим велику захвалност према Богу што пролазим Заједницу и учим и живим са њом, што се коначно учим одговорности према себи и према животу и јасно видим смернице које ми дају моје ћерке као безусловну снагу покрета.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ако ко рече љубим Бога, а мрзи брата својега лажа је, јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога којега није видео?
Помаже Бог!
Сваки дневник ми почиње обраћањем Богу, сваки дан у заједници почиње и завршава се молитвом, свакодневно молим бројаницу и ноћу за све моје слабости и недоумице. Молим се да моја колебања престану, да престанем да логиком која је неоснована оправдам своје закључке јер сам исувише слаба да примим истину. И свака следећа књига би ме увела у нову наду да ћу бити ближа оном за чим тежим. Али оно што је прочитано није ме довело у закључак као решен случај, све то као грешка стоји корисно у неком углу и оправдава своје редове онда кад их осетим кроз пример. Али да моје молитве бивају услишене осетила сам кроз речи Мати… Довољно је било да се опустим и ослушкујем и пратим пут јачања моје вере. Довољно је да видим где сам сада и са каквим жаром Литургије утичу на прочишћење моје душе. Довољно је што се у свакој мојој следећој реченици прожима реч „довољно“… и сасвим је довољно што сам овде где јесам.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: И тако знај да је Господ Бог твој Бог, Бог вјеран који држи завјет свој и милост своју до тисућу кољена онима који га љубе и држе заповести његове.
(Пета књига Мојсијева)
Помаже Бог!
Дивни су они дани у којима се осети величина вечности… Нису стални и није све тако охрабрујуће као у тим данима кад благодат при првом уранку обоји видокруг и осмисли дан ма колико се протезла бесмисленост у њему. Тако да онда решена да могу све и да ми тако мало треба – готово ништа осим онога што ми је дано. И тако ми свака радост одаје постојање смисла. А то сам баш овде научила и осетила са нашим монахињама. Научила сам много тога готово неописивог али ми је задржала пажњу посвећеност и у најмањим ситницама, која може да се огледа и у међусобним односима или неким неким наизглед површним стварима. Када се свему придода посвећеност – све добија величину смисла. У последње време држим се величине из тих дана а када нестане у облацима сивила подсећам себе на оно што треба да чиним да би ми се вратили. А они тако мало траже, траже управо оно што дају када их осећам – љубав, смерност, радост, пожртвовање, осмех… Хвала ти, Боже, што ме учиш и не посустајеш у свом стрпљењу.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији, не од дјела, да се не би ко хвалисао.
(Посланица Ефесцима)
ТАТЈАНА:
Помаже Бог!
Бирати боје, бирати зачине, изабрати брескву, одлучити на којој страни кревета ћу да спавам и да ли ћу бити проблем или решење…Некад или сад… Да или не… Може латиница, али наша је ћирилица… Бранити себе од других или друге од себе…Рећи или прећутати. Да ли је прави моменат или није…Разум или осећајност…Учити се на својим или туђим грешкама… Да ли да буде воља моја или воља Његова…Урадити данас или оставити за сутра…Бити одан као пас или превртљив као мачка…Имати такта или се звати Татјана…Узети свој крст и бити са Њим или остати сам у мору људи… Господе, молим те, благослови моје одлуке и дај ми здраву свест када их доносим и мирну савест када други буду осећали њихове последице.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Због тога пак и сам се трудим да имам чисту савјест свагда пред Богом и људима.
(Дјела апостолска)
Помаже Бог!
Монах, парче Неба на Земљи. Мртви, а нигде више живота него у њима. Дишу слободно, воле безусловно, дају несебично. Лече речима, кувају срцем, греју осмехом. Имају велике очи, носе чудну одећу и чудна имена, исто као и главне јунакиње у бајкама. И када делић њиховог и делић мога живота постану на неко време целина и у ту бајку уђем и ја, изблиза видим да нигде нема више ствaрности него ту. И то је атмосфера у којој ја налазим стазе које ме воде до мене. До мене која желим да се једном вратим у свој живот, да га живим широм отворених очију, непрекидно захваљујући Богу за све.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: И гле, Господ пролажаше, а пред Господом велик и јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, али Господ не беше у ветру, а иза ветра дође трус, али Господ не беше у трусу, а иза труса дође огањ, али Господ не беше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак. А то беше Господ.
(Прва Књига о Царевима)
Помаже Бог!
Тиркизно плаве чарапице и лаковане ципелице са машницама је имала преслатка девојчица на Литургији. Малине су пустиле црвени сок по жутом филу на торти и то је изгледало „Вау!“ Сестра М. и ја смо седеле на поду њене собе шћућурене једна уз другу и делиле своје велике тајне. Лакше дишем. Сестри Д. смо дале велики аплауз подршке пре аеробика. Десио се тренутак у вечности када смо све биле једно. Црвле је шљапкао по барицама у шетњи до школе. Било је слатко. Слике мог 463-ег дана у Заједници за одвикавање од болести зависности. Лечим се. Исцељујем се. Треба да постанем цело. Претпостављам да за то постоје делови. Господе, молим те, да ме исцелиш, да постанем онаква каквом си ме створио и какаву ме Ти желиш.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: И нека буде светлост Господа Бога нашега на нама, и дело руку наших исправи на нама, и дело руку наших исправи.
(Псалми)
Помаже Бог!
Размишљам о суштинском разлогу писања овог дневника. У реду је да је то због тога што треба да премотам филм и размислим о себи и свету и себи у свету. У реду је и то да се читајући побеђујем и да побеђујем трему. Али ја ипак мислим да је ствар у давању. Да нешто из себе ставим на папир, да дам. И то ми је некад толико тешко и компликовано. Себичност као лоша навика. Молим те, Господе, да ме научиш да дајем онако како Ти дајеш мени.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Један просипа и све више има; а други тврдује сувише и све је сиромашнији.
(Приче Соломонове)
Помаже Бог!
Вечерас смо имале опроштајно вече са Бојаном и баш ми је било дирљиво и лепо. Невероватно ми је колико се девојка припитомила за пар дана. Сећам се њеног улетања у нашу собу када је допутовала. Биле смо затечене. Као да се десила природна катастрофа. И волела бих да дође у Заједницу, да се наоружа за живот. Подстакла ме је да размишљам о томе колико је тешко живети напољу и колико мораш бити спреман да би успео и да не кренеш линијом мањег отпора. Не дајем себи простора, не жели да размишљам о нама никако другачије већ као о тиму који добија.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: И спасе их ради имена Свога да познају моћ Његову.
(Псалам)
Помаже Бог!
Дан је неки микс од кише, сетних мелодија на клавиру и мојих сећања на мене која сам мајушна и која седим на степеницама у мојој кући, претурама о великој металној кутији од кафе на којој је насликан једрењак. Она је пуна љубавних писама мојих родитеља. Тата је у војсци а мама га чека. У њој још има и хрпа прелепих шарених разгледница. На њима су фотографије неких насмејаних девојчица, па неких куца и маца и неких далеких градова и њиховог светла. И не знам бољу реч која би описала емоцију која ме је обузела овај дан осим речи „блуз“. И знам реченицу коју сам прочитала а која гласи: „Ја сам здрав, живот је полудео.“ И знам себе која сам се упорно и дуго трудила да полудим не бих ли се некако допала свету. Све док се нисам сетила некога Ко је победио свет.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са Мном. Ономе који победи даћу да седи са Мном на престолу Моме, као и ја што победих и седох са Оцем Мојим на престолу Његовом.
(Откривење Јованово)
Помаже Бог!
Време је бескрајна координата са безброј тачака на себи. Ова коју бележим у овом трену на овом белом папиру зове се садашњост. Све оне забележене пре ње зову се успомене. Све оне које су изван мог видокруга зову се нада. О њима не знам ништа, њих желим. Успомена на данашњи дан имам доста, размишљам о њима и греју ми срце. И отићи ћу одавде, будућност ће постати садашњост а она ће се претворити у прошлост. Једино ће љубав која је димензија изнад времена опстати за Вечност. Видимо се тамо!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Кад се дуго молиш за човека, обавезно почињеш да га волиш.
(„Касандрин пут“, Јулија Вознесенска)
Помаже Бог!
Да ли сам узела свој крст и кренула за Њим? Да ли сам из средишта свог бића склонила себе и на упражњено место ставила Њега и кроз Њега ближњега свога? Међуљудски односи у Заједници за одвикавање од болести зависности у којој се ја налазим претходних 18 месеци – ти односи су мени мера мог опоравка. Градећи њих градим себе, дајући добијам и живећи ван правила логике имам ту невероватну срећу да познајем Бога који је у мене уградио апаратић који се зове савест и помоћу кога ја могу да ослушкујем да ли сам на добром путу. А имам и сестре у којима се огледам колико сам лепа.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Хајде да сви ми који желимо да будемо хришћани не очекујемо од света ништа, осим да будемо распети.
(О. Серафим Роуз)
ПЕТРА:
Помаже Бог!
Прича сестре М. о бојлеру и Душану уз море смијеха за вријеме кафе. Хрпа чоколаде и љути ковиљски ајвар. Разговор који крепи и даје снагу. Загрљај који масира и лијечи. Учење француског у најави. Спознаја да нагињем фанатизму и екстремизму у неким стварима. Чиста постељина и миришљава коса. Пар ставки које су саткале данашњи дан. Због оваквих дана будем захвална Богу за сво страдање кроз које сам прошла. У оваквим данима сам просто у миру са собом и свима око себе. У оваквим данима сам дио Вјечности и Вјечност је дио мене, све има смисао, свијет је један велики мозаик у којем се све савршено уклапа. Боје имају боју, осмијех исијава љубав, ваздух ме некако грли и осјећам како те сваки удисај чини сретним. Господе, помози ми да избацим сву прљавштину из себе, да засија у мени Твој лик, да оправдам то што се човјеком зовем.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ти што долеваш од Свога светог уља у звезде и од безумних пожара правиш кандила пред славом Небеском, долиј Себе и у моју душу, и од страсног пожара направи кандило пред Небесима.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Годинама сам се осјећала несрећно, несхваћено и невољено. Годинама сам тражила љубав, тражила осећај породице, тражила да ме неко разумије и воли. Тражила некога, нешто да попуни празнину која ме је разарала. Лупала сам се по разним градовима, са разним људима, водила разним квази-филозофијама, узимала сам буквално све понуђено, али празнина је толико расла док ме скоро није прогутала. Црна рупа. Након свега, ево ме већ 13. мјесец у Заједници – моје сестре су ми породица, нашла сам тату-Оца и маму-Мати, учим се да препознајем и осјећам Бога и доброту у људима којима сам окружена. Имам све за чиме сам чезнула и полако се састављам и опорављам и надам се да ћу тако закрпљена, опорављена научити и ја да пружам и да се дајем.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Господе, извео си из ада душу моју, спасао си ме од оних који силазе у гроб.
(Псалам)
Помаже Бог!
Писање дневника у кревету – право задовољство, иако то значи да је прилично касно чим се такав уступак прави. Сестре су све у кревету, чује се само понеко уморно „Господи, помилуј“…Све смо под утиском вечерашњег бденија. Не знам шта ми се догодило вечерас, нешто ме задрмало, оборило с ногу и хоћу још. Хтела сам да бденије заувијек траје, да сви заувијек останемо у малој црквици, да се радујемо, молимо и пјевамо. Овај осјећај ћу да сакријем негде дубоко у себи, као нешто драгоцјено и вриједно, нешто свето. Нешто што се не прича и не објашњава. Нешто што је ту и што јесте! Господе, чуј њежне пјесме нас који се окуписмо вечерас, услиши молитву нашу и помилуј нас!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: И на ивицама срца вашег стоји Господ са свећом великом, што гори без дима и испарења, стоји Господ и чека на позив ваш, да унесе свећу у срце ваше и осветли га и сагори у срцу вашем сав страх и све страсти и све ругобне жеље и изгна из њега сав дим и зао мирис.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Да ми је неко рекао да ћу журке са људима „сумњивог морала“ и хрпом илегалних ствари замијенити Литургијом, Причешћем, дружењем са монахињама уз духовне пјесме – и да ћу при томе бити десет пута сретнија и задовољнија него прије – рекла бих му да је луд. Одушевљава ме љепота једноставности и чистоте. Лијепо је бити нормалан, или у мом случају, лијепо је тежити ка томе. Налазим се у савршеним условима за остваривање тих тежњи, све ме гура да идем напријед, осјећам подршку са свих страна. И молим се да све ово што упијам овдје буде сјеме које ће да падне на земљу добру.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: И Бог ће отрти сваку сузу њихову из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.
(Откривење Јованово)
Помаже Бог!
Дуго сам се питала зашто је мој пут баш овакав, туговала над својом судбином, па се назад опет враћала у блато, маскирајући своју слабост и кукавичлук. Била сам љута на себе, на живот, на породицу, на Бога. На крају, дошавши у заједницу, погледала сам негдје својој слабости у очи и процес прихватања је дуго трајао и искрено да кажем, још је негдје у процесу (срећа завршном). Прихватити да сам забрљала, упропастила све чега сам се дохватила и повриједила свакога ко ми се приближио и кога сам вољела, прихватити да сам болесна у суштини, да сам зависник – са свим тим што та модерна болест данашњице носи јако је тешко. Суочити се са собом и посљедицама својих поступака звучи као нека психолошка фраза, али сада видим коју то тежину носи. Заједница, људи око мене, Литургије, Причест, вријеме, Бог – ме опорављају, кроз разне фазе лагано долазим себи, откривам љепоту нормалног живота. Радујем се заједничарењу са овим дивним људима, новим искреним пријатељствима, радујем се учењу и откривању нових ствари, као да сам се тек родила па полако откривам нови свијет око себе. Помози ми, Господе, исцијели ме и научи ме да волим, мислим, осјећам и живим.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Какво крштење може опрати мој стид од Тебе? Какво покајање мој грех према Теби изгладити? Помози ми да се уништим, да ме нема, и да се поново родим, као младенац без прошлости. Помози ми, Родитељу мој.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Последњи дан писања дневника. Осјећам огромно олакшање и задовољство, као да сам завршила неки тежак посао па сад могу на миру да одморим. Много волим да пишем. Док сам ишла у средњу школу и неки период после често сам писала. Биле су то најчешће неке мрачне, апстрактне, симболичне теме, а у другим случајевима нисам никад писала у првом лицу. Тај мрак који сам осјећала и у који сам лагано тонула сам најлакше износила на папир, додељујући све те емоције и проблеме неком измишљеном лику подсвјесног Ја. Овако док пишем осјећам се некако школски и схватам колико је то заправо тешко, колико ми је тешко да се овако јавно изразим и дам себе до краја. Иза једне написане реченице, поменутог осјећаја, стоји море пратећих доживљаја, стања, размишљања. Како се на папиру дати до краја? И има ли потребе за тим? Можда би до краја било превише.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Све чините без гунђања и двоумљења, да будете беспријекорни и честити, дјеца Божија, непорочна усред рода неваљалог и поквареног, у којему сијате као свијетила у васиони.
(Посланица Филипљанима)
Помаже Бог!
Љето 2016. Температура близу 40 чини ми се. Селимир и ја у ауту, на путу, релација Зеница – Добој. Нервоза, бесмисао, напетост…Окус млаке Коле која лапи у устима тјера ме на повраћање. Телефон ми звони по десети пут – више и не гледам ко зове, сигурно је мама, а не могу да је слушам како галами и плаче, нити знам шта бих јој слагала више – гдје сам опет читав дан, на шта сам спискала паре и слично. Ауто се квари. Не знам да ли је већи пакао у мени или око мене. Селимир виче на мене, каже знао је да ће овако бити, требали смо да чекамо вече да кренемо…говори ми: „Ти си крива!“ Крећем да хистерично плачем и питам: „Ја? Ко сам ја? Ко сам то ја?“ Понављам питање пар пута, више га себи постављам, изговарам га као неку мантру. Наравно, тог дана ни одговор, ни смисао, ни себе нисам пронашла.
Јесен 2018. Ево ме у манастиру. Устала сам јутрос у 6, читала јутарње молитве, послије пила кафу и весело чаврљала са осам жена. Провела сам цијело пријеподне у топлој кухињи, правећи колач од сира са сестром С. Чак сам и рецепт записала. Срећна сам, задовољна. Шеснаести мјесец већ како сам у Заједници за одвикавање од болести зависности. „Ко сам ја“ и даље се питам, али коначан одговор не налазим, коначан одговор не постоји. По неки нови откривам и добијам сваки дан. А смисао и суштина тих одговора су у основи исти, и сви потичу од љубави, истине и добра. Све их видим обасјана Твојом свјетлошћу. Све ми је јасније, са очију ми се развејава магла и све лоше се топи у Твојој близини. Буди увијек уз мене, чувај ме од мрака, бесмисла и помози ми да нађем одговоре.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Има ли дана иза твојих леђа, човече, које би желео да ти се поврате? Сви су те привлачили као свила, и остајали иза тебе као паучина. Као мед дочекивали су те, као смрад испраћао си их. Сви су препуни обмане и греха.
(Св. Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Опрости ми што сам те изневјерила. Опрости ми за сваки твој уздах, за сваку твоју бол. Опрости ми за сваки твој нијеми крик, за твоје драге окице пуне суза и страха. За сваку твоју непроспавану ноћ, стања безнађа и очаја у која см те доводила. Опрости ми што си улицом ишла погнуте главе, не гледајући људе у очи, због срамоте коју си осјећала због мене. Опрости за непријатности које си осјећала када те питају за мене. Опрости ми што сам те лагала, крала твоје и татине тешко зарађене паре. Што сам продавала своје тијело и уништавала оно што си ти девет мјесеци носила испод срца, што си са љубављу и пажњом хранила и чувала. Опрости ми што сам уништавајући себе уништавала и тебе. Опрости ми што нисам била добра кћерка!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: За све грехе људске кајем се пред Тобом, Многомилостиви. Гле, семе свих грехова налази се у крви мојој! Својим напором и Твојом милошћу ја угушујем тај зли усев дан и ноћ. Да не ниче кукољ, но чиста пшеница на њиви Господњој.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Посматрам и слушам сестре док имају подјелу. Свака прича своју исповјест, износи неки скривени дио себе и своје прошлости. Дубље их упознајем и јасније видим. Нису ми више особе које волим или не волим, са којима сам пријатна или са којима сам на дистанци… Сада доживљавам њихово биће, њихову душу, патим са њима кад им је тешко, радујем се са њима када су срећне… Завирим мало испод површине и у свакој видим незаштићено дијете, биће жељно љубави и пажње, душу жедну Бога. У свакој се назире слика по којој је створена слика Бога живога. Господе, помилуј моје сестре, нека се засија Твој свијетли лик у свакој од нас.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Као човек који разбије стаклено огледало, па пође да огледа своје лице на лицима људским и лицима животињским и лицима свих ствари. И свугде налази неку црту сличну своме лицу, но нигде целину лица свога.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Данас сам се на кратко вратила у период кад сам била осмогодишња дјевојчица. Субота је, предвече, прохладно вријеме. Мама је изашла на кућна врата и зове ме: „Хајде у кућу, читав дан си вани, сад ће мрак!“ Ја се, наравно, правим да је не чујем. Мама ме поново позива и овај пут мудро спомиње цртани и млијеко са кексом које ме ни дан данас не оставља равнодушном. Трчим у кућу и мирис долазеће хладне јесење вечери смењује се са мирисом врућег млијека и топле, домаће, породичне атмосфере. На ТВ-у се гледа нека емисија типа „Хроника град Добоја“, а на шпорету се крчкају неке супице док се у рерни пече пита. Кад се присјетим тих дана осјетим чежњу и дијете у мени пожели да се то врати. Али вријеме не иде уназад, једино можда негдје у будућој Вјечности налази се Рај дома и топлине који сам наслутила и предокусила кад сам била мала?
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Минуло је детињство моје, храњено страхом и незнањем, и ишчезла је нада моја у небо и земљу. Сада само у Тебе гледам и Твог се погледа држим, колевко моја и васкрсење моје.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
ТАТЈАНА:
Сећања
Чекам Твој долазак,
Пратим те кроз најтачнији сан,
Где као свећа разгореваш мрак.
Моје срце се чисти,
Бол је нестао,
Удишем бискост
И лепоту свељубави природе,
У зовућим ме
Најнежнијим звуцима лета.
Анђео чувар
Светло из једног малог угла,
Допире у одаје мог срца,
Тамо где је некада
У мраку пребивао
Мој најдражи сан.
Помаже Бог!
„Благословен који долази у име Господње“, Јеванђеље по Матеју. Тако гласи моја парола за вечерас. Чим сам закорачила у заједницу Земља Живих, добила сам благослов за даље лечење којем желим потпуно да се предам. И сада већ сматрам да моја тужна зависничка болест има и своје лице као и наличје, да је сама по себи вишеслојна, духовног карактера. У процесу лечења који је најпре уследио у Вршцу у психијатријској болници на ЗЕ одељењу, одељењу за лечење болести зависности, провела сам једанаест месеци. После тог дугог и посве мучног, исцрпљујућег периода, лечење лековима није више могло да напредује. Констатовала сам да ми је потребно даље духовно лечење јер сам се често осећала као угашено тело у које треба удахнути дух. Убрзо сам добила повратну информацију у вези Заједнице и њеног рада са нама зависницима. Наставила сам даље да ослушкујем, пратим и ток ствари препуштам чистој Божијој вољи.
Благословена сам
Да ли било шта
може да помути
воду Твоју
сада када си
из тамнице тек
избавио душу моју?
Слава Теби, Боже!
Песвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Да дође Царство Твоје, да буде Воља Твоја и на земљи као и на Небу.
(Јеванђеље по Mатеју)
Помаже Бог!
Недеља. Лето као да се наставило у пуном интензитету, топло и сјајно, након кишовитог периода који је у неким тренуцима подсећао на јесен. Тако се и мени смењују расположења попут четири годишња доба док у исто време вапијем за постојаношћу и сталношћу. Ипак примећујем да су прелази из једног у друго много нежнији и ублаженији него што су били. Све је много природније и схватам да се један ток, као и ток реке, само треба пратити у својој пуноћи постојања.
Ка Теби
Кише су Твоје
Освежиле и испуниле
Набујалу природу
Целог мог бића.
Бол који носим
Као терет
Огреховљеног тела
Бацићу у поток,
Док кроз његов шум
Мој душа
Већ путује…
Изворе чисти
И јединствени,
Изворе истинити
Прими ме у свом
Беспрекорном сјају.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Него као што је написано: што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе.
(Прва посланица Коринћанима)
Помаже Бог!
Литургија за Литургијом. Каква благодат нам је дата овде у манастиру! И данас је тако обележен имендан монахиње. Данас нам је она испричала занимљиву причу о свом животу пре него што се замонашила и о Божијем призиву и промислу. Како све ствари како год наизглед нерешиве, зарад правог циља успевају да се разреше и наместе онако како је најбоље за осварење. Питам се шта је са мном. Знам само да желим спасење. Моја прошлост је некако зтворена и завршена, све више и више садашњост, овде и сада, доживљвам интензивније. А овде где тренутно јесам, осећам као једино право и истинско место на путу мог излечења. Господе, излечи ме до краја!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Заиста нисам дошао да вам будем учитељ мудрости, но сама мудрост.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Вечерас је задње вече како пишем дневник овде у манастиру. Не знам колико сам успела да се изразим кроз писање које ми је кроз живот помагало углавном. Тежина коју осећам присутна је већ дуже време и да није благодати коју добијам, не знам како бих поднела овај период. Вечерас на подели причала сам о свом оцу и како у разним животним ситуацијама, људима, речима могу препознати присутност тог драгог човека. Једно лепо сећање везано је за часове проведене у читању стихова које смо делили међу собом. То су били прелепи моменти давања безусловне љубави.
Оцу
Све што видим
Само је пут,
Кроз осунчани врт
Места наших сусретања.
Изашавши из окриља снова
Прелазим границу краја
И спуштам се низ месечев срп.
Небо у твом оку и даље је
пуно звезданог сјаја.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Док светлост имате, верујте у светлост.
(Јеванђеље по Јовану)
Помаже Бог!
Опет дневник и ја! Зашто па макар и тренутак помишљам да побегнем од писања кад је оно толико укорењено и присутно у мом животу? Недостатак разборитости или можда одсуство љубави, питам се? Данас се читао акатист светом Сави а ја сам цео дана била под утиском. Сетила сам се свог оца и молила се за покој његове душе. Књигу коју је писао о животу светог Саве није никад успео да доврши. У то време док је радио на књизи зароњен у мноштво литературе, ја сам била ту да му помогнем око уношења текста у компјутер и око одабира илустрација за књигу. Мислим да сам требала много више да дам себе у свему томе и дубоко се кајем због тога што нисам. И ево још пар стихова о овом дану:
Места покајања
Овде на пола пута,
Одакле се подише глас
Срца
И чекају сузе
Са неба,
Да се спусте
У реку,
Ношена голицљивим ветром,
Кријем се у крошњама
Шумског дрвећа.
Пресвета богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ти си светлост, Боже мој, и не желиш да будеш скривен у тами и да не светлиш.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Још једна ноћ у манастиру. Осећам се пријатно и задовољно. Нема струје тако да пишем под светлошћу свеће, баш као да сам сама одабрала овакав тренутак пун спокоја, мира као и мисаоне живоности. Често бих себи раније правила такву атмосферу да бих подстакла неку врсту инспирације. Кроз прозор допиру раздрагани гласови сестара. После низа година усамљености, моје се срце испуњава љубављу према новом животу. Дар који сам добила од Бога, дар је најчистије светлости.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Љубави моја, помилуј ме! Сило и Истино моја, помилуј ме!
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Све ређе размишљам о прошлости. Али ипак у неком разговору, провуче се као тамна сенка и допре лагано до мог ума где пронађе место и заносно овлада нада мном. Овде у Заједници ми то зовемо „вожњом“ разним искуствима које смо стекле у свом прошлом животу на супстанцама. Евоцирање успомена. Често такве наизглед безазлене ствари могу да ме врате у један већ доживљени али зачарани круг, јер у њему често осетим сласт и мириси су тако јасни, звуци оштри, боје интензивне као у сваком илузорном свету. Враћање је само својеврсно застајкивање, стагнација у лечењу а са друге стране одређена борба са злом на путу самопознања.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Избави душу моју од самообмане, Боже мој, да би се и тело моје избавило од телесног греха.
(Владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Све може постати песма. Један тренутак, једна вечност, трептај ноћи, пољубац дана, најчистија мисао која се буди из најмрачнијег дела у нама и осветљава пут. Ништа није коначно и искључиво. Тежњом да се душа ослободи од свега што се дешава у свету, дотичем живот у свом цветању и проналазим извор у срцу. Све почиње на том месту и сви токови воде тамо.
Дар
Светлост
Из погледа
Наших сусрета,
Скида слојеве
Густог мрака,
Скривених
У џеповима
Звездане ноћи.
Ношена путем
Између два света,
Спајамо се
Нама драгим,
Вечним
Загрљајима.
(Посвећено сестри Теодори)
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ти си светлост, Боже мој, и не желиш да будеш скривен у тами и да не светлиш.
(Владика Николај, „Молите на језеру“)
Помаже Бог!
Емоције. Цео дан, у свим бојама навиру у мени попут речног тока. Ношена тако, кроз снажна струјања воде, стижем до брзака где се препуштам и не осећам више своје тело али убрзо се затичем између две стене и посматрам на тренутак своју тужну судбину, спремна да је оплачем. Тргнем се из тога и крећем у борбу са самосажаљењем, помислим, могу сама али ипак вода ме вуче на доле. Обузима ме шаренило дна. Пливам. У почетку са напором. Сетим се како ме је отац научио одмарању на води. Лежим на површини док одмичем у непознатом правцу. Сетим се притом Александра и размишљам о његовом телу које је однела река. Тонем по ко зна који пут. На обали долазим до свести да нисам сама. Невидљива рука спасења и громка песма сестара успева да каналише најезду емоција у мени. Сузе. Бели папир испод фине куглице врха фломастера. Мир…
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Зар не може кап воде наћи пут да изађе испод планине на светлост? Зар не може огањ у срцу планине пропутити себи пут и избити на врх, где га Сунце чека?
(Владика Николај, „Молитве ма језеру“)
На путу
Не иди
Јер већ си овде
Где је почетак
И не тражи крај.
Јер сваки камен
Који си понела
Уклесан је
Болом из
Твојих белих руку.
ДРАГАНА:
Помаже Бог!
Мој први дневник, нове радне обавезе, између осталог и синоћна подела после које се осећам много боље, растерећена од свега што сам до саме поделе држала у себи. Велика и грандиозна подршка од стране мојих сестара дала ми је енергију и вољу да истрајем и поделим делић мог живота. Овај дан је у принципу био јако турбулентан, са доста искушења, на које сам свесно или несвесно реаговала. Сам пут са мати М. до града уз разговор ми је невероватно пријао, али сама чињеница да идем код зубара је била од старта неприхватљива. Све је ипак прошло у најбољем реду, између осталог чека ме читање дневника пред монахињама и сестрама. Надам се да се нећу онесвестити. Талас разних емоција продире ми кроз тело, обузима ме трема а притом осећам велику част и одговорност што ми је пружена прилика да на оваквом месту напишем најискреније шта осећам. Нећу вас изневерити.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Молитве, дете моје, више молитве! Бог може да ти помгне да подигнеш свој крст или да ти да снаге да га до краја носиш. И не заборави: Оно што је ћорсокак за људе јесте поље деловања Божијег par excellence. То је за Бога погодна прилика.
(Старац Епифаније Атински)
Помаже Бог!
Добра, лоша, тешка, немоћна, љута, груба, нежна, блага, топла, радосна, тужна, разочарана, осећај кривице, опраштање, тражење, молитва. Све у једном дану за свега неколико сати. Борба која непрестано траје. Свесна сам да споља тотално другачије изгледам али морам признати да се унутра распадам на делиће. То беше дан иза мене. Идем напред овај пут. Молитва, акатист Исусу Христу испуњавају моју душу. Вечерња молитва ми увек пружа тај јединствен осећај који бојажљиво чувам само за себе, као да се плашим да не престане. Као да је могуће да просто нестане а то најмање желим. Немогуће је то описати. Живот једноставно чине лепе емоције, просте ствари, лепота, љубав, вера, нада…
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Тешка је бура на мору, још тежа у души. Али ни море ни душа не чисте се без буре.
(Св. Владика Николај)
Помаже Бог!
Као и сваки претходни дан и овај нас је научио нечему, донео нова искуства, учинио јачим, свакако извлачећи само оно најпотребије из свега. Предавање мати Т. на тему „Радост мира“, окупљене испред конака, испод звона код саме цркве. Ми и наше монахиње. Та невероватна количина енергије и искрености, разумевања, пажње, труда да се све изнесе, образложи, појасни, одговори на сваку врсту наше дилеме чине ову прелепу и јединствену заједницу. Носимо огромно искуство из манастира и нешто необјашњиво што ће остати уткано док год смо живе у наша срца. Благодат која нам олакшава живот и наредне дане у нашој заједници. Укупно три сата је трајало предавање, узајамни разговор и полемика на дату тему. Све смо подједнако учествовале и извукле поуку или се пронашле у теми. На основу коментара касније, закључила сам да су сви јако задовољни. Нешто касније су нам дошле гошће, искрено се надам да ћемо оставити леп утисак. Негде и не сумњам у то с обзиром на труд који улажемо. Заједничка молитва и вечера су учиниле дан комплетним. Презадовољна сам!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Тескоба и бол рађају истинске дарове. Што је тескоба већа, што је бол дубљи, то су и добијени дарови већи и драгоценији.
(Мати Макарија, Пећка Патријаршија)
Помаже Бог!
Искристалисала су ми се осећања, емоције и добила сам одговор на дилеме за које сам била сигурна да никад нећу. Погрешна слика о себи и погрешна расуђивања, искомпликовало је самоспознају. Коначно, пао ми је камен са срца и спласнула је тежина коју сам осетила… Разговор са Мати ми пуно значи. Испрва збуњена добила сам одговор на свако питање, недоумицу о животу и себи. Све што сам чула је и више него довољно и више него одлично. После свке борбе излазим као победник, имам вољу и велику жељу да истрајем. Нећу одустати. Око осам сати увече почео је филм, кокице, сви на окупу и доживљај који зрачи са пуно разних енергија на једном месту, сви смо ту! Не могу а да не споменем наше гошће: унеле су шалу, смех, свежину, њихова харизма без које се не може. Надам се да ћу их опет негде срести. Мој последњи дневник у овом периоду, лупају ме разне емоције, морам признати да поред свега што ме је мучило остале су радост, срећа за које се чврсто држим. Само нек потраје.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Нема сигурног пута кроз живот, нема „сигурног „ пута у Рај. Бог неће послушног ученика већ сарадника.
(проф. Светомир Бојанин)
Помаже Бог!
По други пут откада смо у манастиру добијам радну обавезу дневник у нешто краћој верзији од пет дана што ми изузетно прија. Разбијам предрасуде о себи, разбијам трему и морам признати да се овај пут много боље и опуштеније осећам. У претходном периоду доживела сам моменте које ћу вечно памтити, за које ћу се молити у будућности, надам се да ћу нешто слично доживети поново. У манастиру време изузетно брзо иде. Сваки дан је посебан и својеврстан. Монахиње нам пружају неизмерно пуно љубави, разумевања, пажње, све оно што је нама свима понаособ свакој недостајало у животу. Разговори и дружења расвешћују наше помућене мисли, расветљују мрак и помажу да правилно расуђујемо. Пуно смо се све везале за сваку монахињу понаособ и знам, али знам да ћемо се емотивно распасти кад се будемо враћале одавде, а ускоро нас то чека. Не могу апсолутно да урадим ништа поводом својих емоција јер сам сувише слаба и хиперсензитивна. Најопасније жене Р Србије и Р Српске са једне стране стола а са друге најмудрије, најжене, то јест монахиње. Ко би рекао да ћемо икад проводити време заједно док се гледамо у очи рушећи све предрасуде о нама и њима, уживајући на свакој Литургији, молитви, причести, ручку, вечери, појању, певању, сведочанству, дневнику, роштиљу, пикнику, шетњи , спорту. Са пуно смеха и радости започињемо дан заједно, тако се и завршава, најмоћнија сила у једној просторији. Хвала ти, Боже, и молим те – чувај нас!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Највећи израз твоје љубави, без обзира да ли си у манастиру или у свету, биће непрестана молитва за све људе. И једино ће те та молитва извући из окова самоизолованости.
(старац Софроније)
Помаже Бог!
Седим преко пута у соби мати О. и уживам у самоћи док уједно пишем дневник и размишљам о дану који је иза мене. Сестре су ужурбане, веселе, док се спремају за сутрашњи дан и за спавање. Сат времена дуже у кревету је добитна комбинација. Јуче је све било у знаку припреме славе сестре М. и рођења Пресвете Богородице. Дан је био изузетно турбулентан од послушања, молитве, момената – све у знаку емотивног пада или супротно емотивног шока и одбрамбених механизама. У сваком случају, ми смо испуњене са пуно смеха, ентузијазма и у нашем малом врту чекамо наредни дан. Сутра је Литургија, причест а након тога кафа, ручак, дружење, послушања, шта нам више треба…презадовољна сам!
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Хиљаде златних крстова сија – добро је Божије јаче од зла.
(Отац Јован Бабић)
СНЕЖАНА:
Помаже Бог!
Размишљам и слажем утиске данашњег дана. Одређени део дана бих желела да се осамосталим и будем у миру са собом и са Богом. Посматрала сам све природне лепоте којима сам окружена и уживала у жубору потока. Назире се почетак јесени, рекла бих. Чудно како раније нисам ни примећивала годишња доба, осим када морам да променим одевну комбинацију. Као да сада живим у неком паралелном свету. Гужва, вика, псовке, нервоза, вазда нека журба, то је био мој живот као и већине Београђана и питам се какав је смисао таквог живота. Ни за тренутак нисам стала и запитала се где сам ја у свему томе, које је моје место, шта волим и шта ме испуњава. Стопила сам се са том масом празних и несрећних људи у свакодневну јурњаву за новцем, проводом, тражењем нових задовољстава али на погрешан начин и на погрешним местима. Колика год да је моја несрећа и колика год да су страдања, почињем да увиђам и другу страну тога, ону позитивну страну, ма како то апсурдно звучало. Да нисам била на таквом дну никад не бих упознала моје сестре, дајем себи право да их зовем „мојим“…не бих упознала наше дивне монахиње, нити дошла на овакво место, нити имала прилике да упознам овакву лепоту и дар живота. Јер живот је Божији дар и сада на њега тако гледам, а не као низ година и дана које сам испуњавала испразним стварима само да што брже прођу и заврше се. И увек говорила „сутра је нови дан“ а сутра је било исто као и „данас“ са можда још већом тежином празнине и бесциља. Једног дана ћу се вратити у тај свет и бити део истог, али се надам да ја нећу бити иста. Господе праведни, учини ме трезвеном и будном да ме грех не опије и не успава.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост, али не бојте се. Ја сам победио свет.
(Јеванђеље по Јовану)
Помаже Бог!
Расејана сам цео дан и мисли ми, као и разговори, лутају с теме на тему. Сестре су болесне и то се осећа. Када једна није добро, друге саосећају с њом. Прави дух заједнице. Али ни болест нас није спречила да певамо Тонија, Тошета и шта год нам падне на памет. Не могу да се отргнем утиску који је разговор са Мати оставио на мене и који ме је подстакао да сагледам свој живот из неког новог угла – овде и сада. Прошлост и будућност, како и зашто, да ли ће бити или неће, све су то питања која ми се у протеклом периоду мотају по глави. Осећам се много другачије него пре Заједнице. Чисте сам главе, могу рационалније да размишљам и осећам Божије присуство у мени и око мене. Све те моје нереалне бриге и помисли су страх од непознатог и моје жеље да контролишем ситуације, људе, живот, а у ствари ништа од тога није под мојом контролом и у мојим рукама. И уместо што се толико уздам у себе (ево где ме је довела та моја силна памет!) решила сам да попустим и препустим се Божијој вољи и милости, да живим овде и сада са мојим сестрама и мудрим монахињама. Мати каже да је „самопоуздање познавање себе“, што значи да ја себе уопште не познајем. Дала сам себи задатак да озбиљно почнем да радим на себи. Прошлост је прошлост, променити је не могу, нити могу вратити време, а све те моје силне бриге везане за будућност препуштам Богу и вољи Божијој.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.
(Посланица Филипљанима)
Помаже Бог!
Морам признати да осећам огромно олакшање због последњег дана писања дневника. Признајем да ми је био на корист и осећам да сам могла да ставим на папир и кажем бар понешто што можда не бих могла обичним разговором. Прожима ме осећај потпуне испуњености и задовољства током целог данашњег дана и догађаја у њему. Не само зато што смо дуже спавали, нити се нешто посебно догодило, то је просто неки осећај у мени. Никада нисам тако дубоко истраживала своје осећаје и осећања, то јест врло сам их површно доживљавала. Ето, не знам зашто понекад имам претерану жељу да филозофирам зато да бих једноставно рекла још нешто. Људи често кажу да је живот само један. Сада то кажем не само као фразу, него заиста и осећам. Живот је пун успона и падова, туге и радости, успеха и пораза и могу га гледати као крст и терет или као дар Божији испуњен толико дивним, драгим и незаборавним тренуцима који се речима не могу описати и који су изнад свих потешкоћа и борби. То је нешто што заувек желим да носим у срцу, чувам за себе и налазим снагу у тим дивним успоменама. Бирам да празнину попуним животом, а не живот празнином.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег, Исуса Христа.
(Посланица Римљанима)
Помаже Бог!
Мало закаснело писање дневника, али утисци од јучерашњег дана и даље снажни. Моја прва слава у Заједници и то ништа мање него у манастиру. Доживела сам све оно о чему су ми сестре толико пута причале. Прекјуче је атмосфера у кући била као темпирана бомба, а јуче нови дан и нове ми. На тренутак ме сећање вратило на дан светог Николе у мојој кући. Други људи, друге приче, друга атмосфера, али исти тај неки познати осећај. Све буде живо, дан зрачи радошћу и весељем, дочекујем и испраћам госте. Тако је и јуче било. Беседа оца је изазвала у мени буру најразличитијих емоција. Мотивисала ме је и подсетила на циљ мог доласка и живота у Заједници и какав човек желим да постанем. Наравно, ни песма није изостала. Певале смо са најдубљим емоцијама као да немамо ни једну бригу овога света. Монахиње и ми. Певамо, дишемо, допуњујемо се, волимо и молимо се као један. Тренуци најискреније и немерљиве среће. Ово је мој тренутак вечности који сам замрзла и закључала га заувек у срцу у албуму успомена. Због оваквих дана и оваквих тренутака захвална сам Господу што ме је оставио у животу и допустио да осетим ове мале радости које чине живот.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ти што свако семе живота оплођаваш; што лебдиш у свакој утроби; што у јајету птичијег гнезда седиш и мајсторишеш ново чудо од живота, оплоди, молим Ти се, и невидљиво семе добра у мени и бди над њим док не узрасте.
(владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Уморна сам и измучена мислима због малопређашње поделе и исцрпљена због напора који сам улагала целог дана да се победим и поделим једну од највећих мука у мом животу. Цео дан ми је прошао у мислима о подели и страху да ли ћу то моћи да изнесем. Чудно ми је било да слушам себе како то гласно изговарам, нешто што сам трећину живота гурала под тепих и улепшавала истину јер сам је се стидела. Али, у последње време се све чешће јављају горке и тешке мисли и осетила сам потребу да се ослободим тог тешког бремена. Сестре су ме храбриле целог дана и рекле да ће ми бити лакше када то изговорим наглас и суочим се јер истину да избегнем не могу. Најрадије бих све избрисала да не боли, али то тако у животу не бива. Осетила сам као да оживљавам прошлост и чачкам ране које су престале да крваре. Бар сам ја тако мислила. Та несрећа ми изгледа највећа и најгора јер је моја, и ми сваке вечери делимо оне најтеже ствари које муче душу. И ко ће ме разумети ако не оне? Сада осећам велико олакшање. Вероватно од силне жеље да осетим мир, почиње да попушта напетост у мени. Оставићу ове мучне мисли пред вратима бар на неко време. Боже који све знаш, буди милостив и мени и њима и свим грешним људима.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Помози ми, Боже мој, да победим свет у мени и лако ћу победити свет изван мене.
(владика Николај, „Молитве на језеру“)
Помаже Бог!
Осећања су ми променљива као на клацкалици, час горе час доле. Ни тамо ни овде. Ни напред ни назад. Ја некада и ја сада. Недовољно далеко од старог живота а превише кратко у новом. Ухватила ме нека носталгија за породицом и домом. Питам се како су, како живе, да ли су добро, да ли су здрави. Мислим да се ко зна шта променило, а то је само пар месеци удаљености. А мени је сада као из наслова оне Лаушевићеве књиге „Година прође, а дан никад“. Ако ништа друго, имају огромну бригу мање, јер сам ја сада на месту које лечи и душу и тело. Жељна сам да их загрлим и пољубим, чини ми се, као никад до сад. Како се сусрет ближи све више размишљам о њима и замишљам како ће то изгледати. Мој живот иде потпуно другачије од очекиваног и свиђа ми се то. Оно што сам била последњих десет година ме не дефинише као особу. Таква рођењем нисам дата. Понављам то себи док не зазвучим искрено и као да то заиста мислим. Јачам и припремам се за варљиви земаљски свет у коме је лако низати грехе, препуштати се страстима и искушењима. Водим непрекидне борбе са самом собом, падам и подижем се и тако изнова и изнова. Осећам се као феникс који се диже из пепела. И градим нов живот на камену, а не на песку, поново све из почетка.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Ти си Онај што исто добро мисли у свима људима, иста мисао и светлост иста. Тобом човек човека познаје, тобом човек човеку пророкује. Твојим гласом људи се чују. Твојим језиком разумеју. Ваистину, Ти си Свечовек, јер сви људи су суштаством у Теби и Ти у свима и у свему.
(владика Николај, „Молитве на језеру“)
ТЕОДОРА:
Помаже Бог!
Нешто сам размишљала о савести уопште. До уласка у Заједницу нисам ни знала шта је, али временом сам научила и осетила како ме та иста савест изобличава, колико ме душа само болела и непрестано мислила о томе. Дошла сам до закључка да је све то тако требало да буде и да кроз страдања само јачам духовно, бар тако сам себе утешила. Драго ми је што се лечим баш у овој Заједници и што имам част и привилегију да будем још увек млада, јер поред мог лечења овде, Заједница ми је велика школа живота у сваком смислу те речи.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега као жртву помирења за грехе наше.
(Прва посланица Јованова)
Помаже Бог!
Брзо ми је прошао дан, баш чудно. Имале смо Литургију и могу рећи да ми је некако била посебна. Данас нешто мислим на моје, шта раде, како су, како им је на мору… па се зауставим да не одем у фазу кад ме ухвати меланхолија. После извесног времена ме пукне туга што ми се овде често дешава. Све су сестре старије од мене, осећам се као ружно паче, досађујем се…на крају станем и питам себе: „Зашто се сажаљеваш? Главу горе, сети се зашто си овде и гледај са позитивније стране!“
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Јер сте благодаћу спасени кроз веру и то није од вас, дар је Божији.
(Ефесцима посланица)
Помаже Бог!
Не знам стварно да опишем моје тренутно стање. Да ли сам тужна, збуњена, изгубљена, љута, разочарана, повређена, да ли ме је ударио серотонин, само знам да не могу да опишем и каналишем. У глави ми мождане ћелије играју коло, дневник пишем још пет дана, ушла сам у радну групу…некако ми је то превише за један дан. Значи да ми је отац дао још већу одговорност што плус значи да треба још више да се трудим, преузимам иницијативе и будем пример. Сад пуном паром. Надам се да ћу оправдати указано поверење.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Пред седом главом устани, и поштуј лице старчево и бој се Бога својега.
(Трећа књига Мојсијева)
Помаже Бог!
Проблем ми је да се отварам да је то невероватно. Шта сад да толико пишем? Не волим јер се бојим осуђивања, у смислу да ће други да ме осуђују. Све до уласка у Заједницу нисам видела никакав смисао, био је само бесмисао, мрак, и то ми је пружало задовољство, имала сам тотално искривљену и поремећену слику, задовољство сам тражила у скроз погрешним стварима и то ми је све остало као последица…тако да назовем…не могу ни дана данас да пишем а камоли причам о томе.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам. Не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.
(Јеванђеље по Јовану)
Помаже Бог!
Размишљам данас колико сам дуго глумила да сам нека друга особа. Колико сам у ствари мрзела себе. Питала сам се: „Ко си ти?“ Све што сам радила радила сам на силу, гушила сам себе уместо да помогнем себи, уместо да се радујем што живим, ја сам на сваки начин покушавала да то не постигнем. Тако да – сада се радујем што сам жива, што видим смисао живота, што сам коначно насмејана, што сам научила да се радујем, што помажем другима на нормалан начин, што се трудим да осећам своје грехе, што напокон имам вољу за живљењем и што ме срећном чине мале ствари.
Пресвета Богородице, спаси нас!
Мисао дана: Све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се.
(Прва посланица Солуњанима)
