Ово је део путописа из 1904. „Кроз земље Срба“ Енглескиње Мери Едит Дарам. Описала је и њено путовање кроз Црну Гору, посете Острогу, Цетињу, Подгорици, Никшићу.
Посебно су занимљиви делови књиге где говори о Светом Симеону Дајбабском на јако леп начин.
За разлику од житијних текстова, овај је писала светска жена, прилично рационална, често и саркастична, несклона улепшавању догађаја и људи које је сретала.
Али очигледно је Св. Симеоном била импресионирана. Срела га је под Острогом а после га је посетила у Дајбабама баш у време кад је осликавао пећинску цркву.
О СВЕТОМ СИМЕОНУ ДАЈБАБСКОМ
“ Вече се већ приближавало кад смо сишле у Доњи манастир, и служба се у црквици управо завршавала. Архимандрит и његова мала паства су излазили кад смо ми дошле. Биле смо поспане, прљаве и гладне, а очекивање новог разговора на српском пре него добијемо јело или се одморимо, за нас је било већ мало превише. Ужаснуло нас је кад су нас опет спровели у архимандритову примаћу одају. Увелико нам је лакнуло кад смо зачуле речи „Vous parlez francais, mesdemoiselles? – и представише нас једном високом човеку у дугој црној мантији и високој капи православног свештенства. Изузетно леп, са дугом смеђом косом која му је падала на рамена, стајао је ту, више као неки величанствен лик Леонарда да Винчија, него као живо људско биће. Говорио је благо и љубазно најчуднијим слабим француским језиком, изражавајући се у малим почетничким реченицама, молећи нас да седнемо и говорећи нам да смо заиста добро дошле; ”јер хришћани смо,” он рече једноставно, ”и није ли гостољубивост једна од првих хришћанских врлина? И ја сам овдје ноћас гост. Али ви које сте дошле из толике даљине да нас посјетите, то је најмање што вам можемо пружити.” ”Из Енглеске,” он понови, ”саме, чак из Енглеске, да видите Црну Гору, quelle voyage! Veritablement des heros! У Црној Гори сте исто толико безбједне, vous savez, као у властитом дому, али путовање – преко цијеле Европе, то је друга ствар!” Он нам пренесе да је архимандриту жао што нам се соба тако дуго спрема. ”То је стога што смо овдје недавно имали ходочашће и морали да смјестимо велики број људи. Зато није било мјеста прикладно намјештеног за вас, али ено се стављају ћилими, и ускоро ће све бити готово.” Ми смо се запрепастиле, па смо молиле да се не муче толико; али он ни да чује о томе. ”0, нама је свима велико задовољство да знамо да у Енглеској постоји тако добро мишљење о Црној Гори, да двије даме дођу потпуно саме у нашу земљу и да нам се повјере; да Енглези желе да нас упознају!” Ја се осетих као варалица; било је непријатно уживати гостопримство као доносилац добрих вести из Велике Британије, али нашем простодушном домаћину та мисао је изгледала сасвим једноставна и довољна. Он није имао да каже ни о коме ишта сем добро. Веома се дивио двојици малих дечака који уђоше са уобичајеном кафом и хладном водом – њиховом стасу, њиховим мишићавим удовима, њиховим поштеним, ведрим лицима. ”Црногорска лица,” рече, ”ах, али то су вам моји красни вјерни Црногорци! Помагати овим сиротим људима,” он настави ”то је мој живот. Ја имам цркву, малу, малу цркву, далеко у стијенама. Тамо ја живим. Да сам, mesdemoiselles, знао раније да ви овуда путујете, било би ми велико задовољство да вам је покажем. Али нисам знао до јуче;” и додаде, са смијешком, на наше запрепаштење, ”0 да, у овој земљи, vous savez, чује се за сваког странца.”
Разговор се прекиде обавешћу да су наше собе готове, и сви пређосмо у малој свечаној поворци у кућу преко пута – двојица духовника, четири слуге и нас две, и уведоше нас уз много извињења због оскудног намештаја. Драга добра чељад су веома удобно припремила две велике собе и намештала последње ситнице кад смо ми улазили. Архимандрит је лично проверио да ли су бокали напуњени водом, да ли имамо сапун и да ли су кревети у реду. Онда се оба господина руковаше с нама, пожелише нам лаку ноћ и одоше. Уследило је још четврт сата наше забринутости да ли они намеравају да нас нахране или не, и зажалисмо што смо остатке хљеба и овчетине дале девојчици; јер смо се потуцале од пет изјутра, а сада је било већ осам увече. Онда се зачу добродошло куцање на вратима, и одведоше нас у велику трпезарију на добру вечеру. Био је то свечан обед. Служила су нас четворица момака, који су улазили и излазили тихо, доносили што је требало, стајали нам на услузи и тупо нас посматрали. Најкрупнији је био висок метар и деведесет и одговарајуће грађен, али крајње питом, упркос његовом оружју и крупноћи. Мислим да уопште није имао појма колико смо се ми осећале ситне поред њега.
Рано следећег јутра архимандрит и наш пријатељ су већ били на ногама, и дођоше да нас поведу на доручак, и да нас замоле да се упишемо у књигу посетилаца. Исказале смо што смо боље знале своју захвалност нашем љубазном домаћину; он одшапута молитву благослова изнад нас, руковасмо се, и убрзо потом кренусмо да се спуштамо низ планину.
БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА У ПЕЋИНИ
Труцкајући се преко широке пусте равни уз страшан пљусак кише од којег се нису могле видети суморне планине на турској граници; без иједног живог бића на видику, осим једне Албанке са неколико оваца шћућурених под једним грмом; одсечене од осталог свијета густом маглом, возиле смо се преко једног од пустих мјеста на земљи у потрази за једном малом црквом у пећини. Сунце се наједном проби, врело и блиставо; равница боје злата подрхтаваше блистајући кроз пару која се дизала; облаци су се разилазили и ваљали назад откривајући планине свуда око нас, дивље, јарко плаве боје и тако самотне као у дан кад су биле створене.
Два стеновита брежуљка дизала су се са равнице, и наш кочијаш наједном затеже узде. ”Морате даље продужити пјешке,” рече; ”није далеко,” и показа на камениту стазу около падине брега. Сумњичаво смо кренуле између стена и дивљих нарова, док иза окуке наједном не ударисмо на врло упадљиву стазу и угледасмо стаситу фигуру нашега пријатеља у црној одори како нас чека на врху успона. ”Видио сам кочије преко поља,” рече док ступаше пред нас, ”и знао сам да мора да сте то ви.” Срдачно нас дочека и поведе нас према своме малом атару. Голи камени зид који се пружао по падини брега са великим дрвеним крстом на врху и малом колибом са комадићем обрадиве земље поред саме ње, било је све што се могло видети од његовог поседа. Свуд унаоколо било је голо нетакнуто пусто стење и жбуње. ”Моја црквица,” рече, док нас је водио ка улазу, ”није рукама грађена. Она је Божије дјело. Његова црква у стијењу.” Он се прекрсти, па уђосмо.
Он упали свећу и држаше је високо. Нашли смо се у дугој уској шпиљи, коју је вода издубила, са остацима сталактита на грубим зидовима. На другом крају блиставо су светлиле олтарске свеће осветљавајући икону Богородице изнад њих, чинећи тако остали део шпиље још мрачнијим. ”Видите,” рече, ”ово је истински црква! Није ли она у облику крста?” и показа нам како се с обе стране отвараше по једна мања шпиља, чинећи тако крст од грубе лађе и попречног брода. Зидови у певници су били осликани ликовима светаца и анђела, неуобичајени и укочени, са својим архаичним византијским облицима у савршеном складу са грубим миљеом, па тако истински украс. ”Кад ја отпојам богослужење овдје,” он настави, ”кад се овдје помолим Богу сам самцат у тишини, онда ми се појављјују свете ствари, у виду слика, vous savez, и ја их сликам овдје на зиду.” Подиже своју свијећу и освијетли велику главу Христа. ”Ово је посљедње што вам урадио. Понестало ми боје,” додаде онако овлаш. ”Нити ја заиста знам који је прави начин да наставим. Мислим да ми неће требати много времена да сазнам. То су моји биједни покушаји, они чине задовољство моме народу, и он разумије.”
Онда нас уведе у мајушно попречно крило на левој страни. ”Видите, овдје сам им направио Свети Гроб;” и угледасмо под светлом мале свијеће ковчег покривен црно-златним покровом и слику мртвога Христа. ”Они ми долазе, сироти убожници, ради утјехе, тако уморни, тако измучени. Ја им причам о Њему. Уведем их овдје и покажем им ране на Његовим стопалима. Тада они схвате. Тако могу да их подучавам. Помоћи уцвијељеном, то је религија. У неке дане пишем, религиозне пјесме, о визијама које ми настану, јер свјетлост која нам је дата морамо употријебити да освијетлимо стазу другима.” Изгледао је надахнут док је ту стајао, величанствен лик у црној одори, са свећом у руци, као звездом водиљом, док је светлост олтарских свећа падала на његове дивно извајане духовне црте – усамљени стражар ове хришћанске предстраже. ”Црква Божија, саграђена Његовом руком у дивљини; бринути о њој, то је цио мој живот,” рече скрушено. Он погаси свеће, и искорачисмо на сунце. Онда показа прстом на другу шпиљу поред ове, у којој извире бистра вода, можда баш она која је издубила ову крстасту црквицу. Она омогућава да ова испосница опстаје у овом иначе безводном крају, и понире опет под земљу, да бешумно усеца себи пут кроз стење.
Ми се окренусмо према њему, да му кажемо збогом. ”Ама не!” он повика, ”ви сте дошле да ме посјетите из толике даљине, молим вас да се мало одморите у мојој кући. Кад ћу ја опет видјети посјетиоце из Енглеске?” Поведе нас у своју кућицу; ретки су код њега посетиоци, не само из Енглеске већ из спољњег света уопште. Мислим да смо му дозвале у сећање читав рој успомена; јер он отпоче одједном, а време је летело како је он одмотавао причу о свом животу у кратким реченицама, ревносно и брзо, навлачећи с времена на време своју црну мантију преко груди брзим драматичним покретом, који је давао смисао његовој беседи. Школовао се на руском универзитету, а одатле је отишао у Париз. Жалио је што није посетио Лондон. ”Он ми је изгледао тако далеко,” рече; ”сада ми се чини да сам био тако близу!” Али за цело време планине су га дозивале. ”Ја не могу живјети далеко од планина и мојих сиротих Црногораца. У великим градовима сам чезнуо да будем овдје. Наумио сам доћи овдје и саградити велики манастир. Но, моја породица није жељела да живот посветим религији. Мој дјед је био богат човјек – не онако што би ви у Енглеској називали богатством, већ богат у Црној Гори. Када сам се ја предао религији, није ми дао ни мало новца, ни паре. Нисам могао да остварим свој план. Била је то Божија воља. Моје позвање је овдје; да помажем својим сиротим Црногорцима да чувају своју вјеру. Шта је народ без вјере? Ах, путовао сам и нагледао се тужних ствари. Али у вашој земљи, mademoisselle, људи држе до вјере. Енглеска Црква и наша Црква се разликују, то је тачно, али су разлике мале. Сви смо ми хришћани; има толико питања у којима се можемо сложити. Не смијемо дозволити да нас она друга раздвајају. Ваша Црква је показала велико пријатељство према нашој. Ваш архиепископ нам је недавно послао писмо. Оно нас је веома обрадовало. Ваша Црква је Црква; ви имате ђаконе, владике; али у Швајцарској – протестанти – то ја не могу да разумијем. То је тужно.“
”Svez -vous,“ он настави, ”ја знам шта је рат. Био сам војник у нашем посљедњем рату. Ми смо овдје сви војници, као што видите.” ”Где сте били?” упитах га. ”Било је то у долини Зете – Турци су били навалили.” Загледа се широко отворених очију у привиђење ужаса и тргну се. ”Одвећ страшно да се говори – о тим призорима; све је то страшно у рату. Гледао сам то. Молимо се Богу да нам да мир. Али долазе дани искушења мојим сиротим Црногорцима. Ах, mademoisselle, ви их разумијете. Они су тако нецивилизовани и тако сирови, али они су тако добри, тако једноставни. Ви овуда путујете, знате како су добри. Причаћете о њима у Енглеској – зар не? О моме јадном народу. Цивилизација доноси знање и многа, многа чуда, али она не доноси срећу. Ови сироти добри људи, они немају представе о томе шта је живот у великом свијету, а та цивилизација им стиже. А ја знам шта она значи, та цивилизација. Живио сам у Паризу – у Паризу, savez -vous,” рече наглашено. ”Све што могу да учиним јесте да им помогнем да очувају своју вјеру. До сада су живјели са Богом и планинама. Овдје ми долазе, сироти, уцвијељени, долазе ми за помоћ. Неких ноћи пружим уточиште чак по петнаесторици убожника. Онда ми причају своје невоље, и ја се молим с њима. Неки од њих,” он признаде са жаљењем, ”нијесу живјели сасвим праведним животом. Изјутра одржим богослужење у својој црквици, и онда они са утјехом оду својим путем. Недјељом дође много свијета, и ја му говорим, овдје испред цркве, оне ријечи које сам ја примио. Човјеку је потребно врло мало у овом животу. Наше трајање овдје је тако кратко.”
Један дечак, његов ђакон, једини који с њим живи у испосници, уђе с кафом, и послужење њоме и наше прихватање тог једноставног освежења изгледа да је нашем домаћину пружило велико задовољсгво. Упита нас за нашу родбину и исприча нам о својој. ”Некада сам,” напомену сасвим узгред, ”био ожењен,” али не настави тему. Исприча нам о временима када је Цетиње бројало само двадесет кућа – када су главари земље долазили на сабор код Књаза и сви седели на тлу у голој шупи у којој се пекло бравче за њихов ручак; како је Књаз знао да седи под дрветом и суди оптуженима; како није било путева, ни градова, само неколико скупина кућица под сламнатим крововима. Све то пре само двадесет година! Песничка, маштовита природа црногорска. ”Црногорац живи са стварима које замишља. Чак и сада, погледајте како он носи своју пушку, револвер, нож! Он воли да замишља како чува свој дом и своју земљу. Оружје је њему симбол. Ни један Црногорац не жели да се креће без оружја. Увече, кад се враћа својој кућици, жена му излази у сусрет. Она преузима његову пушку и одлаже је у угао. Оружје се одложи. Настаје потпуни мир; он се вратио својој жени и дјеци. То је стари живот. Сада се чак говори како ће се изградити жељезница. Али ко зна? Гдје би се могао наћи новац за такав подухват?” Заиста, железничке компаније и све те ствари изгледале су немогуће далеко док смо ми седеле у овој усамљеној испосници, слушајући наде и страхове овог аскетског занесењака. Кад устасмо да се поздравимо, он се помоли Богу над нама на капији, и даде нам свој благослов.
Ми опет искорачисмо у свет и бацисмо поглед на ову необрађену камењарску равницу. Турска погранична караула се белила на планинској коси неких пет километара даље, и не беше никаквог другог знака живота док смо посматрале овај самотни крај. Он наједном прочита наше мисли. ”Ово је дивље мјесто, да, и превалиле сте тежак пут да ме посјетите. Мало је странаца икада долазило овдје. Једном су долазила ваша три земљака, али ви сте прве Енглескиње. Ово је на осами, па чак мало и опасно. Не смијете покушавати да идете пољем кад се смркне, јер има рђавих људи, који пљачкају и убијају. Оно тамо, то је Албанија. Њима је тако лако да дођу овамо. Чак и прошле ноћи је било оружника; попеше се овамо мојој кућици и пријетише ми пушкама.” ”И шта сте урадили?” упитамо узбуђено. ”Ја сам стајао тамо,” рече просто,” и повикао им »Господ Бог је рекао не убиј’«. Онда они одоше,” додаде после мале паузе, као да се то подразумевало.
Какав призор! Неустрашива личност сама самцата под мрклим небом, а чопор људских звери се повлачи обузет страхом, низ камењар, док су слушали из мрака ”глас човјека вапијућег у пустињи.” Ми се поздрависмо. Он стајаше на врху стазе неколико минута, посматрајући нас док смо силазиле, а кад замакосмо иза угла, видесмо његову високу црну фигуру како се враћа према црквици, ”која је његов живот.”
